Godine virtuelne stvarnosti

Sa prilično velikim zakašnjenjem i neočekivano javnost Srbije sa najvišeg mesta obaveštena je da nam od proleća ove godine predstoji suočavanje sa razornom ekonomskom krizom. Šta se to za kratko vreme promenilo kada su se samo pre nekoliko meseci dva potpredsednika srpske vlade skoro utrkivala u izjavama da će zbog mudre ekonomske politike Srbija biti pošteđena krize. Naravno, nije to jedina loša procena, jer godinama živimo u virtuelnoj stvarnosti, u kojoj se statistička metodologija menja i prilagođava, a stvarni rezultati prikazuju mnogo boljim nego što zaista jesu. I kao što „krčag ide na vodu, dok ne pukne”, pukao je i američki san, a sa njim je isplivalo bolno i traumatično saznanje da i Srbija mora da plati cenu pogrešnog koncepta razvoja.

Prekid socijalnog dijaloga i najavljeni protesti radnika izraz su šireg nezadovoljstva, koje znatno prevazilazi probleme u vezi sa primenom Opšteg kolektivnog ugovora. Biće da je radnike izdalo strpljenje i da više ne veruju nikome, pa ni praznim predizbornim obećanjima. Iz dana u dan ekonomski položaj, prava i socijalna zaštita radnika su sve slabiji, a tajkuni, političke vrhuške i neformalni centri postaju sve moćniji. Nesrazmerna i nepravedna podela vlasti između bogatih i siromašnih postaje nepremostiva kočnica društvenog napretka. U isto vreme, neprimeren razvoj usluga i zapostavljanje razvoja industrije i poljoprivrede najozbiljnije su prepreke budućem ekonomskom prosperitetu Srbije. Ne isključujući pozitivan efekat dobro odmerenih mera ekonomske politike, ubeđen sam da bez ozbiljnije i realne redistribucije društvene moći i ubrzanog razvoja izvozno orijentisane industrije i poljoprivrede neće biti skorijeg izlaska iz duboke ekonomske krize.

Redistribucija društvene moći podrazumeva njenu pravedniju podelu među najvažnijim akterima srpskog društva, pošteniju raspodelu ostvarenih rezultata, poboljšanje i garantovanje radničkih prava, bolju socijalnu zaštitu i brže podizanje realnog životnog standarda stanovništva. Ostvarenje ovih ciljeva znači prihvatanje osnovnih načela vladavine većine evropskih partija takozvane umerene levice. U fokusu njihove aktivnosti je rast blagostanja ukupnog stanovništva zemlje, što podrazumeva i izgradnju kapitalizma i postojanje krupnih kapitalista, ali i ostvarenje vrlo širokih prava radničke klase, kao i bitno popravljanje njihovog ekonomskog položaja rastom realnih najamnina. Opšte blagostanje i društvena kohezija, odnosno minimiziranje društvenih konflikata i izbegavanje nepotrebnog rasipanja veoma skupe društvene energije temelji su evropskog stila života. Demokratičnost evropskih zemalja ogleda se u zaštiti i poštovanju interesa manjinskih grupa, pa i svakog pojedinaca. Nasuprot njima, u Srbiji je danas na sceni divlji predatorski kapitalizam 19. veka. Aktuelna („levičarska”) vlada je skrojena po meri tajkuna, čiji moć i bogatstvo nisu rezultat vizionarstva i ličnih menadžerskih sposobnosti, već kolaboracije sa Miloševićevom, ali i sa svim potonjim vlastima.

Najdinamičniji razvoj većine zemalja sveta ostvaren je intenzivnom industrijalizacijom. Industrija je i Srbiju izvukla iz kruga najnerazvijenijih zemalja Evrope, ali je zbog krize devedesetih, kao i zbog pogrešnih tranzicionih pretpostavki, u poslednjoj deceniji praktično doživela kolaps. Istovremeno, aktuelni model privrednog razvoja (usluge i vrlo visok uvoz), zbog hronične zavisnosti i otežanog pristupa stranim sredstvima plaćanja, neće, barem u naredne dve godine, moći da obezbedi pozitivne godišnje stope rasta BDP-a.

Dugoročno posmatrano, izvoz je jedina nada. Ali šta izvoziti kada su najznačajniji srpski izvozni kapaciteti likvidirani ili su u rukama stranaca, koji suvereno odlučuju da li im se više isplati, na primer, da proizvode gvožđe u Srbiji ili Slovačkoj (USS STEEL).

Greške bliske prošlosti treba ispravljati pre nego što bude suviše dockan. Mora se početi od nule, ponovnom izgradnjom industrijskih kapaciteta viših faza prerade, čije proizvode, da bi našli svoje mesto na svetskom tržištu, mora aktivno da podrži industrijska politika, koju Srbija danas praktično nema.

Profesor na Ekonomskom fakultetuu Beogradu