Kada se danas osvrnemo na istoriju popularne muzike, malo je pesama koje nose teret sopstvene legende kao što je to „Boemska rapsodija“. Pre pola veka, u jesen 1975, grupa Queen je objavila svoj četvrti studijski album A Night at the Opera, a upravo je ova neobična, gotovo šestominutna kompozicija, izabrana za vodeći singl.

Frontmen grupe i vodeći vokal Fredi Merkjuri, autor pesme, opisivao ju je kao „mock operu“, svojevrsnu lažnu operu-parodiju, nastalu spajanjem tri odvojene numere koje je napisao u različitim fazama.

Po svojoj formi bila je hrabar eksperiment: mini-svita bez refrena, sastavljena od uvoda koji liči na ispovest, nežnog baladnog dela, zatim operetskog vatrometa punog besmislenih, duhovitih i bombastičnih deonica, pa žestoke hard-rok eksplozije i na kraju smirene kode, koja zvuči kao odjek celog emotivnog putovanja.

Iako pripada progresivnom i simfonijskom roku, pesma je ostala iznenađujuće pristupačna širokoj publici i predstavlja jedan od retkih primera gde su se na istom mestu srele avangarda i masovna kultura.

Svojevrsna hard-rok simfonija

Nastajanje pesme bilo je podjednako neobično kao i njen zvuk. Queen je sa koproducentom Rojem Tomasom Bejkerom snimao „Boemsku rapsodiju“ u čak pet studija, između avgusta i septembra 1975. godine.

Zbog ograničenja tadašnje tehnologije, bend je morao da presnimava materijal iznova i iznova, prebacujući ga preko osam generacija 24-kanalne trake, kako bi dobio željeni broj vokalnih slojeva i efekata.

Samo za potrebe vokalnih nasnimavanja napravljeno je gotovo 200 odvojenih zapisa, što pesmu svrstava među tehnički najambicioznija dela tog vremena.

Operetski segment, danas možda i najprepoznatljiviji deo kompozicije, zamišljen je kao svojevrsna parodija opere sa preteranim horskim deonicama, teatralnim recitalima i iskrivljenim italijanskim frazama.

Upravo zato u stihovima nalazimo Skaramuša, Fandango, Galilea Galileja, Figara i Bielzebaba, kao i dramatični uzvik „Bismilah!“, koji dodatno naglašava teatralnost. Tekst pesme je u kontri sa svim onim što obično čini pop narativ - umesto ljubavne priče, u njemu se pominju ubistvo, krivica, nihilizam i egzistencijalni strah, sve to umotano u fantaziju koja deluje i intimno i univerzalno.

 

 

 

 

View this post on Instagram

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

A post shared by ༘

 Najveća pesma svih vremena

Iako su kritike u početku bile podeljene, retrospektivna čitanja proglasila su je jednom od najvećih pesama svih vremena, piše Gardijan.

„Boemska rapsodija” se često navodi kao najvažnija numera grupe Queen, njihov zaštitni znak i dokaz da popularna muzika može da bude istovremeno i visoka umetnost i masovna zabava.

Muzikolog Šila Vajtli ističe da se naslov pesme snažno oslanja na ideologiju rokenrola sedamdesetih: „boemsko“ priziva svet umetničke individualnosti, oslobođen konvencija, dok „rapsodija“ potvrđuje romantični ideal art-roka i njegovu težnju ka grandioznom izrazu.

Kada je objavljena, „Boemska rapsodija“je osvojila britansku top-listu i ostala na prvom mestu punih devet nedelja, da bi nakon Merkjurijeve smrti 1991. ostala još pet nedelja bna vrhu.

Danas je treći najprodavaniji singl u istoriji Velike Britanije. Pesma je zauzela vrhove top-lista u Kanadi, Australiji, na Novom Zelandu, u Irskoj i Holandiji, a širom sveta prodato je više od šest miliona primeraka.

Nakon objavljivanja biografskog filma Bohemian Rhapsody 2018, numera je postala i najstrimovanija pesma celog 20. veka, što samo potvrđuje da se njen kult ne gasi.

I pesma i eksperiment

Ni put do objavljivanja nije bio jednostavan. Izdavačka kuća EMI prvobitno je odbila da je plasira kao singl, tvrdeći da je previše duga i neprilagođena radio-formatu. Fredi je tada dao pesmu svom prijatelju, poznatom di-džeju, koji ju je puštao iz večeri u veče, dok se nije stvorio pritisak publike snažniji od svih izdavačkih procena. Kada je singl konačno pušten, postao je globalna senzacija.

Čak je i muzički video, danas jedna od najpoznatijih vizuelnih ikona sedamdesetih, snimljen gotovo usputno, za samo tri sata, sa budžetom od 3.500 funti.

Vremenom, retka plava vinilna izdanja pesme postala su cenjeni kolekcionarski primerci, dostižući vrednosti i do 7.700 dolara.

Iako je tokom godina nastalo bezbroj teorija o tome šta je Fredi Merkjuri zapravo želeo da kaže „Boemskom rapsodijom“, on sam nikada nije otkrio pravo značenje pesme. Upravo ta tišina rodila je uverenje da je spektakularna operetska fantazija, zapravo, bila njegov način da sakrije nešto duboko lično. Umesto da govori direktno, Fredi je emocije pretopio u metafore, u priču o krivici, preobražaju i oslobađanju, skrivajući intimnu ispovest iza nadrealnih likova. Tako pesma postaje svojevrsni umetnički štit iza kog je sakrio ono što nije želeo da izgovori naglas, dopuštajući publici da u njegovoj fantaziji pronađe sopstvena tumačenja.

Sve te okolnosti — hrabra forma, komplikovana produkcija, odbijanje izdavača, improvizovani video, pa čak i Merkjurijeva odluka da zapravo nikada ne objasni o čemu pesma govori — stvorile su mit koji traje i danas. „Boemska rapsodija“ nije samo pesma, nije ni eksperiment, već mali univerzum u kojem se susreću realnost i fantazija. I zato, pedeset godina kasnije, i dalje ostaje jednako snažna, jednako misteriozna i jednako neponovljiva.