Zimski dan sa „samarašima”

Rudnik, šuma – Ranijih zima u januaru, Žarko, Vujica, Zoran i Miroslav bi bili u svom selu kod Banjaluke. Ali, kako je krenulo sa ovim gasom, sezona za „samaraše“ se protegla i u najhladniji mesec. Zadržale ih nove mušterije, treba i za njih naseći drva i sa vrletnog terena na samarima dopremiti do kakvog puta kojim traktor može da prođe.

Zatekli smo ih u šumi rudničkog sela Šilopaj. Četiri čoveka i četiri konja: Cigo, Beli, Garo i Miško. Konji se, posle nekoliko sezona istroše, ali „samaraši“ dugo traju. Žarko je najstariji, već pola veka po planinama Srbije seče i na konjskim samarima sanosi ogrevno drvo.

– Ne znam gde nisam bio: Rogozna, Maljen, Povlen, Rudnik, Golija, Stara planina, Vujan... Eto, na pragu sam osme decenije, a još se nisam oženio. Terala me majka, dok je bila živa, da se ženim, ali koja bi žena mene čekala kod kuće dok se ja po šest meseci potucam po šumama Srbije! U ekipi „samaraša“ nas je sedmorica, nisu danas svi ovde, a svi su mlađi od mene, moji sinovci, sestrići, komšije – govori nam Žarko dok, usred planine, na prostrto ćebe, vadi iz torbe slaninu, čvarke, kisele krastavce, sir i pljosku rakije; posle dobrog sata hoda do „radnog mesta“, valja doručkovati i konje ozobiti.

Zoran prvi završava sa doručkom, ustaje, pripaljuje cigaretu, priteže konjima kolane samara i zavija im krpe oko nogu.

– Od njih živimo, oni nas hlebom hrane. Da ih nije da drva nose na svojim leđima, kako bismo mi zaradili koru hleba. Izneli su oni iz šume na hiljade kubika drveta. Zato ih volimo i pazimo. Znate, konj je pametan i nije kao čovek. Čovek te može prevariti, slagati, a konj nikada – priča Zoran.

Nije dovoljno biti konj, nije svaki za u šumu, objašnjavaju nam. Mora da je vitkih nogu kako bi spretno hodao po vrletima. Najteže je „samarašu“ da nađe i sačuva dobrog konja. Mora da ga vaspita, da nauči da sluša i da u gazdi vidi prijatelja. Pedeset godina Žarko prvo nahrani konja, pa onda sedne da sam prezalogaji.

Prvi tovar je na Miškovom samaru. Za njim, ubrzo, budu i ostala tri natovarena. Kreću bez komande i vodiča, jedan za drugim, ka putu na dnu šume. Vujica je ranije strčao, povremeno se oglasi odozdo: „Hajde, Miško, hajde, Cigo, čekam vas! Samo polako, sokolovi, štedite snagu!“

Dok mlađi zapinju više, starina Žarko pokušava da nam oslika sudbinu „samaraša“:

– Malo ko od nas ima vremena da se oženi i decu stekne. A šuma vam dođe, da prostite, kao žena: nikad nisi siguran šta te čeka i kako ćeš proći. Tajna je to golema. Vidite, danas je krenulo lepo, a do mraka može svašta da se desi. Ipak, nagovaram ove mlađe da se žene, ne može šuma da bude toplo gnezdo kao porodica, ali za mene je kasno.

Istina, ne spavaju ovi bosanski „samaraši“ u šumi, iznajmili su kuću od jednoga čoveka koji živi u Beogradu. Ostavio im sve u kući da se služe: i krevete, i posteljinu, i šporet, i sto sa stolicama. Ostavio im i šupu za konje.

Svrši se radni dan „samaraša“, napustismo šumu i svratismo u iznajmljenu kuću na šoljicu kafe. I na vreo pasulj sa rebarcima koji im je skuvala i donela prva komšika. Lepo im u kući i uredno. Ali, nije to – to. Vazda je prisutna nostalgija za rodnim krajem. Zato, valjda, dok nas je ispraćao, Miroslav zapeva sa kućnog stepeništa: „Banjaluko i ta tvoja sela, u tebi me cura zanijela“.

Boško Lomović