Зимски дан са „самарашима”

Рудник, шума – Ранијих зима у јануару, Жарко, Вујица, Зоран и Мирослав би били у свом селу код Бањалуке. Али, како је кренуло са овим гасом, сезона за „самараше“ се протегла и у најхладнији месец. Задржале их нове муштерије, треба и за њих насећи дрва и са врлетног терена на самарима допремити до каквог пута којим трактор може да прође.

Затекли смо их у шуми рудничког села Шилопај. Четири човека и четири коња: Циго, Бели, Гаро и Мишко. Коњи се, после неколико сезона истроше, али „самараши“ дуго трају. Жарко је најстарији, већ пола века по планинама Србије сече и на коњским самарима саноси огревно дрво.

– Не знам где нисам био: Рогозна, Маљен, Повлен, Рудник, Голија, Стара планина, Вујан... Ето, на прагу сам осме деценије, а још се нисам оженио. Терала ме мајка, док је била жива, да се женим, али која би жена мене чекала код куће док се ја по шест месеци потуцам по шумама Србије! У екипи „самараша“ нас је седморица, нису данас сви овде, а сви су млађи од мене, моји синовци, сестрићи, комшије – говори нам Жарко док, усред планине, на прострто ћебе, вади из торбе сланину, чварке, киселе краставце, сир и пљоску ракије; после доброг сата хода до „радног места“, ваља доручковати и коње озобити.

Зоран први завршава са доручком, устаје, припаљује цигарету, притеже коњима колане самара и завија им крпе око ногу.

– Од њих живимо, они нас хлебом хране. Да их није да дрва носе на својим леђима, како бисмо ми зарадили кору хлеба. Изнели су они из шуме на хиљаде кубика дрвета. Зато их волимо и пазимо. Знате, коњ је паметан и није као човек. Човек те може преварити, слагати, а коњ никада – прича Зоран.

Није довољно бити коњ, није сваки за у шуму, објашњавају нам. Мора да је витких ногу како би спретно ходао по врлетима. Најтеже је „самарашу“ да нађе и сачува доброг коња. Мора да га васпита, да научи да слуша и да у газди види пријатеља. Педесет година Жарко прво нахрани коња, па онда седне да сам презалогаји.

Први товар је на Мишковом самару. За њим, убрзо, буду и остала три натоварена. Крећу без команде и водича, један за другим, ка путу на дну шуме. Вујица је раније стрчао, повремено се огласи одоздо: „Хајде, Мишко, хајде, Циго, чекам вас! Само полако, соколови, штедите снагу!“

Док млађи запињу више, старина Жарко покушава да нам ослика судбину „самараша“:

– Мало ко од нас има времена да се ожени и децу стекне. А шума вам дође, да простите, као жена: никад ниси сигуран шта те чека и како ћеш проћи. Тајна је то голема. Видите, данас је кренуло лепо, а до мрака може свашта да се деси. Ипак, наговарам ове млађе да се жене, не може шума да буде топло гнездо као породица, али за мене је касно.

Истина, не спавају ови босански „самараши“ у шуми, изнајмили су кућу од једнога човека који живи у Београду. Оставио им све у кући да се служе: и кревете, и постељину, и шпорет, и сто са столицама. Оставио им и шупу за коње.

Сврши се радни дан „самараша“, напустисмо шуму и свратисмо у изнајмљену кућу на шољицу кафе. И на врео пасуљ са ребарцима који им је скувала и донела прва комшика. Лепо им у кући и уредно. Али, није то – то. Вазда је присутна носталгија за родним крајем. Зато, ваљда, док нас је испраћао, Мирослав запева са кућног степеништа: „Бањалуко и та твоја села, у теби ме цура занијела“.

Бошко Ломовић