Drežnica još živi u Bajmoku

Subotica – Bio je hladan novembar pre 80 godina kada su iz sela Drežnica, na tromeđi Like, Gorskih Kotara i Jadranskog primorja krenuli ka onome što im je trebalo biti novi dom. Naređenje o polasku bilo je upakovano kao obećanje da ih na severu zemlje, u Vojvodini, očekuje kuća i plodna zemlja. Pošle su čitave porodice, a prednost su imali oni koji su u Drugom svetskom ratu izgubili nekog od svojih najrođenijih. Otuda je na put krenulo pola sela, nešto preko dve hiljade ljudi, jer iz Drežnice i okoline u kojoj je bilo oko šest hiljada duša, tokom rata stradalo je hiljadu ljudi, mahom civila.

U tom konvoju neizvesnosti bila je i porodica Dušana Radulovića. Njegova baka Janja u ratu je ostala bez muža Marka i najstarijeg sina Nikole, sedmoro svoje dece svila je oko sebe i povela u drugi kraj zemlje. Nije bilo razloga ni osvrtati se za onim što je ostavljala: selo Drežnica u Drugom svetskom ratu sedam puta je popaljeno, nijedna kuća nije ostala cela, sve su bile paljene i rušene.

Upravo tom tegobnom putovanju, vremenu koje mu je prethodilo, kao i godinama koje su usledile u privikavanju i prihvatanju novog okruženja u Bajmoku je u holu OŠ „Vuk Karadžić” krajem prošlog meseca priređena svečana akademija i izložba „Drežnica i Drežničani pre i u toku kolonizacije”.

Autor izložbe, a može se reći i inspirator celokupnog ovog obeležavanja 80 godina od kolonizacije meštana Drežnice u Bajmok pored Subotice je Dušan Radulović. Priča o starom kraju, o Drežnici, u njegovoj roditeljskoj kući uvek je bila prisutna. Dušanov otac Todor sa 13 godina našao se u koloni ka Bajmoku.

„Moj otac nikada nije zaboravio prag rodne kuće. Kada sam ga pred kraj života pitao da li sanja zavičaj, odgovorio mi je: svake noći. Nije to ni čudno, kolonizacija ih je dovela u prostor koji je po mentalitetu, običajima, klimi, bio potpuno drugačiji”, priča Dušan.

Kolonisti su u novom kraju dobili kuću po porodici i jutro zemlje po članu domaćinstva. Ali, kuće su bile prazne, u njima nije bilo ni čime ni kako ih ugrejati, niti su imali sa čime da obrađuju zemlju. Oslanjali su se jedni na druge, ne samo što su potekli iz istog kraja, već su se i sada našli u istoj poziciji da svoj život stvaraju ispočetka.

„Negde šezdesetih godina je ta teskoba popustila i uspeli su da postave osnove svog novog života u novoj sredini. Oni su bili i poslednja generacija koja je rođena u Drežnici, a svoj život proživela ovde na severu Bačke”, priča Dušan i dodaje da ipak deo njih nije mogao da se navikne i oko 10 odsto kolonista vratilo se u stari kraj.

Na svečanoj akademiji svoju pesmu recitovala je i Dušanova majka Nerandža Radulović, isto iz Drežnice, koja je upravo udajom došla u Bajmok. Ona još neguje govor i običaje svog starog kraja, karakteristično pevanje „ojkan”, sve ono što je ova generacija razapeta između dva kraja nekadašnje zemlje sačuvala.

Kolonisti od zemlje koju su dobili nisu mogli preživeti te su svi nastojali da svoju decu upute na školovanje. Dušan priča da je po 60 mladića iz sela poslato na zanat u Mladenovac, a kako se razgovoru priključuje i njegova sestra Živka Radulović Ražnjatović dodaje da su mnogi izabrali da školovanje nastave i da svoje karijere grade po celom svetu. Izrasli su u kosmopolitske ličnosti, vredne i otresite.

Ipak, svi oni imaju danas svoju tačku sabiranja, a to je Bajmok, ovaj pored Subotice, ali i u virtuelnom svetu. Dušan je administrator stranice Bajmok–Drežnica na društvenim mrežama i povezao je rasute sunarodnike iz celog sveta.

„Jednom prilikom naš proslavljeni karikaturista Milenko Kosanović, kada je video moju biblioteku i koliko sam građe prikupio o Drežnici, opomenuo me je da mi nestajemo bez traga, a da sve ovo treba sačuvati i predložio da postavim stranicu na internetu. Bio sam skeptičan da li ima toliko sadržaja, ali rekao mi je: ’Videćeš kada se klupko odmota’”, priča Dušan.

I, kaže, upravo tako se dogodilo. Javljaju mu se ljudi iz svih krajeva naše zemlje, regiona, celog sveta. Povezuje prijatelje, kumove, pretke i potomke. Osim toga, od 2006. godine formirano je udruženje Matica Drežnička koje je naredne godine počelo da izdaje svoj godišnjak, u čemu veliku ulogu ima etnolog profesor dr Branko Ćupurdija, takođe Bajmočanin.

Dušan Radulović naizust izgovara prezimena porodica koje su iz Drežnice došle u Bajmok: Maravić, Tatalović, Radulović, Trbović, Ivošević, Kosanović, Vukelić, Tomić, Zrnić, Radojčić, Ćupurdija i Batinić. Procenjuje da ih je danas oko 10.000 potomaka.

Kada su njihovi preci krenuli iz starog kraja, koji je pamtio i ranije talase iseljavanja, kretali su u neizvesnost. Zbog toga je, kaže Dušan, bilo važno da obeleže godišnjicu kolonizacije, da odaju počast svojim precima, ali i potomcima koji čuvaju svoju istoriju.