Дрежница још живи у Бајмоку

Суботица – Био је хладан новембар пре 80 година када су из села Дрежница, на тромеђи Лике, Горских Котара и Јадранског приморја кренули ка ономе што им је требало бити нови дом. Наређење о поласку било је упаковано као обећање да их на северу земље, у Војводини, очекује кућа и плодна земља. Пошле су читаве породице, а предност су имали они који су у Другом светском рату изгубили неког од својих најрођенијих. Отуда је на пут кренуло пола села, нешто преко две хиљаде људи, јер из Дрежнице и околине у којој је било око шест хиљада душа, током рата страдало је хиљаду људи, махом цивила.

У том конвоју неизвесности била је и породица Душана Радуловића. Његова бака Јања у рату је остала без мужа Марка и најстаријег сина Николе, седморо своје деце свила је око себе и повела у други крај земље. Није било разлога ни освртати се за оним што је остављала: село Дрежница у Другом светском рату седам пута је попаљено, ниједна кућа није остала цела, све су биле паљене и рушене.

Управо том тегобном путовању, времену које му је претходило, као и годинама које су уследиле у привикавању и прихватању новог окружења у Бајмоку је у холу ОШ „Вук Караџић” крајем прошлог месеца приређена свечана академија и изложба „Дрежница и Дрежничани пре и у току колонизације”.

Аутор изложбе, а може се рећи и инспиратор целокупног овог обележавања 80 година од колонизације мештана Дрежнице у Бајмок поред Суботице је Душан Радуловић. Прича о старом крају, о Дрежници, у његовој родитељској кући увек је била присутна. Душанов отац Тодор са 13 година нашао се у колони ка Бајмоку.

„Мој отац никада није заборавио праг родне куће. Када сам га пред крај живота питао да ли сања завичај, одговорио ми је: сваке ноћи. Није то ни чудно, колонизација их је довела у простор који је по менталитету, обичајима, клими, био потпуно другачији”, прича Душан.

Колонисти су у новом крају добили кућу по породици и јутро земље по члану домаћинства. Али, куће су биле празне, у њима није било ни чиме ни како их угрејати, нити су имали са чиме да обрађују земљу. Ослањали су се једни на друге, не само што су потекли из истог краја, већ су се и сада нашли у истој позицији да свој живот стварају испочетка.

„Негде шездесетих година је та тескоба попустила и успели су да поставе основе свог новог живота у новој средини. Они су били и последња генерација која је рођена у Дрежници, а свој живот проживела овде на северу Бачке”, прича Душан и додаје да ипак део њих није могао да се навикне и око 10 одсто колониста вратило се у стари крај.

На свечаној академији своју песму рецитовала је и Душанова мајка Неранџа Радуловић, исто из Дрежнице, која је управо удајом дошла у Бајмок. Она још негује говор и обичаје свог старог краја, карактеристично певање „ојкан”, све оно што је ова генерација разапета између два краја некадашње земље сачувала.

Колонисти од земље коју су добили нису могли преживети те су сви настојали да своју децу упуте на школовање. Душан прича да је по 60 младића из села послато на занат у Младеновац, а како се разговору прикључује и његова сестра Живка Радуловић Ражњатовић додаје да су многи изабрали да школовање наставе и да своје каријере граде по целом свету. Израсли су у космополитске личности, вредне и отресите.

Ипак, сви они имају данас своју тачку сабирања, а то је Бајмок, овај поред Суботице, али и у виртуелном свету. Душан је администратор странице Бајмок–Дрежница на друштвеним мрежама и повезао је расуте сународнике из целог света.

„Једном приликом наш прослављени карикатуриста Миленко Косановић, када је видео моју библиотеку и колико сам грађе прикупио о Дрежници, опоменуо ме је да ми нестајемо без трага, а да све ово треба сачувати и предложио да поставим страницу на интернету. Био сам скептичан да ли има толико садржаја, али рекао ми је: ’Видећеш када се клупко одмота’”, прича Душан.

И, каже, управо тако се догодило. Јављају му се људи из свих крајева наше земље, региона, целог света. Повезује пријатеље, кумове, претке и потомке. Осим тога, од 2006. године формирано је удружење Матица Дрежничка које је наредне године почело да издаје свој годишњак, у чему велику улогу има етнолог професор др Бранко Ћупурдија, такође Бајмочанин.

Душан Радуловић наизуст изговара презимена породица које су из Дрежнице дошле у Бајмок: Маравић, Таталовић, Радуловић, Трбовић, Ивошевић, Косановић, Вукелић, Томић, Зрнић, Радојчић, Ћупурдија и Батинић. Процењује да их је данас око 10.000 потомака.

Када су њихови преци кренули из старог краја, који је памтио и раније таласе исељавања, кретали су у неизвесност. Због тога је, каже Душан, било важно да обележе годишњицу колонизације, да одају почаст својим прецима, али и потомцима који чувају своју историју.