Kontinent austrijskog Gaudija

Specijalno za „Politiku”
Beč – Fondacija Hundertvaser i bečki muzej Kunsthaus organizovali su izložbu „Nepoznati Hundertvaser” na kojoj se nalaze makete i nacrti neizvedenih objekata slavnog austrijskog slikara i arhitekte. Tu su i posthumno izvedeni arhitektonski projekti, skice i privatna prepiska, nepoznati foto-materijal iz arhiva Erike i Alfreda Šmita (među njima i foto-serija „Maskirani Hundertvaser”), kao i tonski i video zapisi iz arhiva Hundertvaser fondacije.

Izložba u Kunsthausu koji je Hundertvaser namenski projektovao za izlaganje svojih dela nadovezuje se na stalnu postavku koja se nalazi na prvom i drugom spratu ovog zdanja. U jednom čarobnom ambijentu u kojem nema pedlja prostora koji bi se mogao opisati kao „običan”, Hundertvaserov duh i ideje nalaze svoje prirodno mesto. Čak je i izložbeni katalog poseban po tome što je uz svaki pokazani rad objavljen Hundertvaserov komentar o nastanku, tehnici i ideji koja je stajala iza njega. Ovaj izvanredni umetnik je, naime, vodio detaljnu evidenciju o svemu čime se bavio.

O njegovom delu i životu, osam godina posle njegove smrti, vladaju podeljena mišljenja. Za mnoge, on je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, dok se „većina savremenih umetnika i kritičara umetnosti distancira od preterane komercijalizacije njegovih kreativnih ideja” koje smatraju „inkarnacijom likovnog i skulpturalnog populizma”.

Fridensjarh Hundertvaser, rođen u Beču kao Fridrih Štovaser (1928-2000), kao dete Jevrejke, samo čudom uspeva da izbegne holokaust u kojem je 1943. ubijeno 69 članova njegove porodice. Po završetku rata, sa već otkrivenim slikarskim talentom, odlazi na putovanje po Italiji gde proučava tehnike oslikavanja freski i recepture za boje. Početkom 1950-ih odlazi u Pariz u kojem sklapa prijateljstvo sa Ivom Klajnom. Iako su obojica u potrazi za novom paletom boja, Klajna put odvodi do njegovih čuvenih intenzivnih plavih nijansi i do patentiranja „IKB” (International Klein Blue), dok „Hundertvaserova multihromna koloristika ima za cilj – direktno i bez narativne ili prevodilačke funkcije – da poveže posmatrača sa tokovima prirodne energije i da napravi sponu između prirodnih kružnih tokova”, kako je napisao Robert Flek.

Kroz svoje čuvene „spirale života” i kroz teoriju transautomatizma, Hundertvaser je u Parizu brzo prihvaćen kao neraskidivi deo ondašnje avangarde. Tokom čitave te decenije, Hundertvaser ostaje veoma važna spona između slikarskih struja u Italiji, Francuskoj i Austriji. Počinje da se bavi arhitekturom; doduše, u to doba, samo teorijom. Svoj prezir prema pravoj liniji i protest protiv odsutnosti romantike i topline u arhitekturi opisuje u „Manifestu plesnivosti protiv racionalizma u arhitekturi” (1958). Do kraja života će se zalagati za više boja i oblina u gradnji, i za njenu simbiozu sa prirodom. Vođen motom „Šta znači napredak, kada se čovek nalazi korak od propasti?”, nastoji da urbano učini ekološkim i stvara niz patenata od kojih je najpoznatiji humus toalet (1975) koji se danas masovno proizvodi u Švedskoj.

(/slika2)Hundertvaserovi maštoviti arhitektonski projekti koje počinje da kreira od 1980-ih, zaobljeni i nepravilnih oblika, šarenih enterijera i eksterijera i, često, na pragu kiča donose mu nadimak „austrijski Gaudi”. U njegove najpoznatije građevine ubrajaju se: Toplana u Beču, crkva Svete Brigite (Bernbah, Austrija), banja Rogner (Bad Blumau), Kids plaza i Maišima pogon za spaljivanje đubreta (Osaka), javni toalet u novozelandskom gradiću Kavakava, Martin Luter gimnazija (Vitenberg), fabrika Rozental (Selb), šumska spirala (Darmštat), Hundertvaser toranj (Abensberg), Kihote vinarija u kalifornijskoj Napa veli, Spirala duginih boja Falkenburga (Holandija) i četrnaest „Ronald Mekdonald” centara za porodice sa teško obolelom decom u Nemačkoj.

Posle posete Japanu 1961, promenom krštenog imena u Fridensrajh, gubi sponu sa internacionalnom avangardom. Hundertvaser će ostati na međunarodnoj margini više od decenije, što se menja 1972. kada se upoznaje sa Joramom Harelom, svojim budućim menadžerom i inicijatorom aktuelne izložbe u Kunsthausu. Harel je zaslužan za organizaciju lutajuće autorske izložbe na pet kontinenata – „Austrija predstavlja Hundertvaserov kontinent” (1975-1983) – koja je ponovo probudila svest o Hundertvaserovom radu.

Gradonačelnik Vašingtona Merion Beri Džunior proglasio je 18. novembar 1980. „Hundertvaserovim danom” koji je obeležen sađenjem drveća na trgu Judiciary i simboličnim uručivanjem plakata „Sađenje drveća sprečava opasnost od nuklearnog rata” političaru i ekološkom aktivisti Ralfu Naderu (kandidatura za predsednika 2000, 2004, 2008). Hundertvaser je održao govor u američkom senatu o ekologiji i arhitekturi i zauzeo se za zabranu nuklearnih elektrana. Slična predavanja je narednih nekoliko godina držao po univerzitetima širom Evrope.

Kao veliki antimaterijalista i ekolog sa vizijom, Hundertvaser je čovečanstvu u zaostavštinu ostavio koncepte „iznajmljivanja drveća”, „pošumljavanja” krovova, progresivnog ozelenjivanja gradova, patent za humus toalet i verovanje u povratak prirodnim tokovima i iskonskim društvenim vrednostima: lepoti, kulturi, harmoniji unutrašnjeg i spoljašnjeg, veri i bogatstvu srca.

Nije imao stalnu adresu boravka tako da su mu neko vreme dom bili Beč, Pariz, Venecija, Amsterdam i Bej of ajlends (Novi Zeland). Živeo je skromno, nezainteresovan za novac i modu. Sahranjen je na svome imanju na Novom Zelandu, onako kako je to želeo, u „zemlji srećnih mrtvaca” – pod drvetom koje je sam posadio. Za života je napisao: „Već se radujem / Što ću i sam postati humus/ Sahranjen go, bez kovčega / Ispod drveta koje sam sâm posadio / Na svome parčetu zemlje u Ao-Tea-Roi.”

Izložba „Nepoznati Hundertvaser” biće otvorena do polovine marta 2009. godine.