Континент аустријског Гаудија

Специјално за „Политику”
Беч – Фондација Хундертвасер и бечки музеј Кунстхаус организовали су изложбу „Непознати Хундертвасер” на којој се налазе макете и нацрти неизведених објеката славног аустријског сликара и архитекте. Ту су и постхумно изведени архитектонски пројекти, скице и приватна преписка, непознати фото-материјал из архива Ерике и Алфреда Шмита (међу њима и фото-серија „Маскирани Хундертвасер”), као и тонски и видео записи из архива Хундертвасер фондације.

Изложба у Кунстхаусу који је Хундертвасер наменски пројектовао за излагање својих дела надовезује се на сталну поставку која се налази на првом и другом спрату овог здања. У једном чаробном амбијенту у којем нема педља простора који би се могао описати као „обичан”, Хундертвасеров дух и идеје налазе своје природно место. Чак је и изложбени каталог посебан по томе што је уз сваки показани рад објављен Хундертвасеров коментар о настанку, техници и идеји која је стајала иза њега. Овај изванредни уметник је, наиме, водио детаљну евиденцију о свему чиме се бавио.

О његовом делу и животу, осам година после његове смрти, владају подељена мишљења. За многе, он је један од најзначајнијих уметника 20. века, док се „већина савремених уметника и критичара уметности дистанцира од претеране комерцијализације његових креативних идеја” које сматрају „инкарнацијом ликовног и скулптуралног популизма”.

Фриденсјарх Хундертвасер, рођен у Бечу као Фридрих Штовасер (1928-2000), као дете Јеврејке, само чудом успева да избегне холокауст у којем је 1943. убијено 69 чланова његове породице. По завршетку рата, са већ откривеним сликарским талентом, одлази на путовање по Италији где проучава технике осликавања фрески и рецептуре за боје. Почетком 1950-их одлази у Париз у којем склапа пријатељство са Ивом Клајном. Иако су обојица у потрази за новом палетом боја, Клајна пут одводи до његових чувених интензивних плавих нијанси и до патентирања „ИКБ” (International Klein Blue), док „Хундертвасерова мултихромна колористика има за циљ – директно и без наративне или преводилачке функције – да повеже посматрача са токовима природне енергије и да направи спону између природних кружних токова”, како је написао Роберт Флек.

Кроз своје чувене „спирале живота” и кроз теорију трансаутоматизма, Хундертвасер је у Паризу брзо прихваћен као нераскидиви део ондашње авангарде. Током читаве те деценије, Хундертвасер остаје веома важна спона између сликарских струја у Италији, Француској и Аустрији. Почиње да се бави архитектуром; додуше, у то доба, само теоријом. Свој презир према правој линији и протест против одсутности романтике и топлине у архитектури описује у „Манифесту плеснивости против рационализма у архитектури” (1958). До краја живота ће се залагати за више боја и облина у градњи, и за њену симбиозу са природом. Вођен мотом „Шта значи напредак, када се човек налази корак од пропасти?”, настоји да урбано учини еколошким и ствара низ патената од којих је најпознатији хумус тоалет (1975) који се данас масовно производи у Шведској.

(/slika2)Хундертвасерови маштовити архитектонски пројекти које почиње да креира од 1980-их, заобљени и неправилних облика, шарених ентеријера и екстеријера и, често, на прагу кича доносе му надимак „аустријски Гауди”. У његове најпознатије грађевине убрајају се: Топлана у Бечу, црква Свете Бригите (Бернбах, Аустрија), бања Рогнер (Бад Блумау), Кидс плаза и Маишима погон за спаљивање ђубрета (Осака), јавни тоалет у новозеландском градићу Кавакава, Мартин Лутер гимназија (Витенберг), фабрика Розентал (Селб), шумска спирала (Дармштат), Хундертвасер торањ (Абенсберг), Кихоте винарија у калифорнијској Напа вели, Спирала дугиних боја Фалкенбурга (Холандија) и четрнаест „Роналд Мекдоналд” центара за породице са тешко оболелом децом у Немачкој.

После посете Јапану 1961, променом крштеног имена у Фриденсрајх, губи спону са интернационалном авангардом. Хундертвасер ће остати на међународној маргини више од деценије, што се мења 1972. када се упознаје са Јорамом Харелом, својим будућим менаџером и иницијатором актуелне изложбе у Кунстхаусу. Харел је заслужан за организацију лутајуће ауторске изложбе на пет континената – „Аустрија представља Хундертвасеров континент” (1975-1983) – која је поново пробудила свест о Хундертвасеровом раду.

Градоначелник Вашингтона Мерион Бери Џуниор прогласио је 18. новембар 1980. „Хундертвасеровим даном” који је обележен сађењем дрвећа на тргу Judiciary и симболичним уручивањем плаката „Сађење дрвећа спречава опасност од нуклеарног рата” политичару и еколошком активисти Ралфу Надеру (кандидатура за председника 2000, 2004, 2008). Хундертвасер је одржао говор у америчком сенату о екологији и архитектури и заузео се за забрану нуклеарних електрана. Слична предавања је наредних неколико година држао по универзитетима широм Европе.

Као велики антиматеријалиста и еколог са визијом, Хундертвасер је човечанству у заоставштину оставио концепте „изнајмљивања дрвећа”, „пошумљавања” кровова, прогресивног озелењивања градова, патент за хумус тоалет и веровање у повратак природним токовима и исконским друштвеним вредностима: лепоти, култури, хармонији унутрашњег и спољашњег, вери и богатству срца.

Није имао сталну адресу боравка тако да су му неко време дом били Беч, Париз, Венеција, Амстердам и Беј оф ајлендс (Нови Зеланд). Живео је скромно, незаинтересован за новац и моду. Сахрањен је на своме имању на Новом Зеланду, онако како је то желео, у „земљи срећних мртваца” – под дрветом које је сам посадио. За живота је написао: „Већ се радујем / Што ћу и сам постати хумус/ Сахрањен го, без ковчега / Испод дрвета које сам сâм посадио / На своме парчету земље у Ао-Теа-Рои.”

Изложба „Непознати Хундертвасер” биће отворена до половине марта 2009. године.