Gošća „Politikinog” podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” bila je Tatjana Javornina, pedijatrijski savetnik, koja je edukovana za rešavanje problema sa spavanjem odojčadi i male dece. Stručno usavršavanje je imala na katedri profesora Alana Kazdina na Univerzitetu Jejl, čime je ostvarila svoj prvi akademski susret sa temom roditeljstva i bihevioralnih nauka. Tada je otkrila svoju istinsku strast, a to je pružanje podrške roditeljima i deci kroz naučno zasnovane i emocionalno nežne metode promene ponašanja. Ona je sertifikovani član Internacionalne pedijatrijske asocijacije za spavanje i Evropskog udruženja za istraživanje sna, a obrazovanje je nadogradila i kroz programe prestižnih univerziteta u oblastima neurobiologije sna, emocionalne regulacije i razvoja deteta. Živi i radi u Mađarskoj i u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, a osnovala je i Centar za dečji san.

– Najviše se bavim time kako san utiče na razvoj deteta. Kvalitetan san ima ključnu važnost za zdrav razvoj dece. Mislim da je važno formirati jednu instituciju, jedno telo koje će se baviti statističkim istraživanjem ovako bitne teme. Činjenica je da ne postoje statistički podaci o tome koliko dece ima probleme sa poteškoćama pri uspavljivanju ili poremećaje spavanja. Ono što znamo iz našeg savetovališta, kroz koje je prošlo više od 13.000 porodica, svako drugo dete ima neke izazove u vezi sa spavanjem. Ali to nije isto kao što je poremećaj. Kada postoje izazovi u vezi sa snom deteta, to najviše oseća njegov roditelj, to jest mama. Drago mi je što je postala prihvaćena „Filipova metoda”, koja je naučno utemeljena i koja zapravo pomaže deci da se uspavaju – kaže Javorina.

San je osnovni temelj razvoja. Postoji sistem, koraci koji se primenjuju kako bi se pomoglo detetu da nauči da voli da spava. A da to ne bude – moranje.

– Važno je da se odlazak na spavanje ne doživljava kao stres ili kazna. Pogrešno su nas vaspitavali decenijama kada su nam govorili: „Ako ne budeš bila dobra, ići ćeš da spavaš.” I u vrtiću se time preti. I dan-danas se nažalost to dešava kod nekih starijih vaspitačica. I dalje se san percipira kao nešto što je kazna. A kako onda da volimo nešto što je kazna? Odmalena smo naučeni da ćemo spavati kada umremo, da ćemo se odmoriti kada ostarimo, kada smo u penziji… To su neka pogrešna uverenja koja su dovela do same problematike. Moj rad se zasniva zapravo na tri osnovna stuba. To su regulacija cirkadijanog ritma, rutina, emocionalna povezanost, neurološka asocijacija i razvoj veštine samouspavljivanja. I to kroz poverenje i kroz bliskost. Šta to zapravo znači? To je u praksi jako jednostavno. Cirkadijalni ritam je svima nama poznat kao nešto što se zove biološki sat. Suprahijazmatsko jezgro u našem hipotalamusu jeste zaduženo za regulisanje stanja budnosti i pospanosti. Cirkadijalni ritam ili praćenje i formiranje rutina prema biološkom satu je najveći benefit za naše telo, ne samo za decu nego i za odrasle. To znači da se jedan dan, jedan ciklus od 24 sata sastoji od unapred utvrđenih rutina koje mi kao roditelji primenjujemo kod naše dece. Treba da formiramo rutinu spram potreba naše dece, a ne spram našeg životnog stila koji bih ja i dalje volela da živim. To ne znači da ne možemo imati i jedno i drugo, možemo, ali u momentima kada menjamo jedan obrazac spavanja potrebno je da pružimo tu podršku. Drugi modul metode oslanja se na emocionalni angažman, na povezanost deteta sa svojim roditeljem. Jako je bitno da nikada ne zanemarimo dečje emocionalne potrebe i da ih u toku dana oslušnemo – objasnila je gošća našeg podkasta.

Akcenat se stavlja na to da se u toku 12 sati u danu zapravo zadovoljava emocionalni nadražaj deteta. To je inače osnova teorije afektivne povezanosti.

– Onda kada dođe vreme za počinak, dete neće pokazivati to da mu je mama baš sada potrebna. Ne treba zaboraviti da je i mami potreban san. Samo treba da živimo u jednoj konzistentnoj zajednici, punoj razumevanja, ljubavi. Onda je neophodno raditi na nečemu što sam ja nazvala razvijanje veštine samouspavljivanja. Jer ne može dete razviti veštinu samouspavljivanja ili regulacije ako su njegove emocionalne potrebe konstantno ignorisane. To dete će se osećati odbačeno, neće osećati da je viđeno, da su roditelji tu da ga podrže. Doduše, neki roditelji smatraju da ništa nema veze i da im je samo bitno da dete spava – smatra Javorina.

Naša gošća je osnovala Centar za dečji san, prvu regionalnu instituciju koja je posvećena istraživanju, edukaciji, implementaciji naučnih saznanja u praksi kada je reč o ovoj oblasti. Ona smatra da je dobro da se vrati obavezno spavanje za decu, ali takođe i razvijanje standarda za prepoznavanje i prevenciju poremećaja.

– To je nešto što nije zakonski regulisano. Zato je važno formirati okvire poslovanja i rada svih onih koji su u bliskom kontaktu sa decom. Zašto smatram da bi deca trebalo da spavaju u toku dana barem do pete godine? Zato što je detetu san potreban za njegov zdrav, pravilan rast i razvoj. Nije to bitno samo za psihofizički razvoj. Bitno je i za emocionalni i kognitivni razvoj, koji su podržani upravo kroz kvalitetan san i duboke cikluse i faze sna. A ukoliko deca u toku vremena koje je predviđeno za spavanje, između 13 i 15 sati, ne spavaju u predškolskoj ustanovi, dešava se to da će telo ući u jedno stanje, u jednu fazu rada određene hormonske sekrecije. Ako ne spavaju u to vreme, onda će u periodu od 17 do 18 sati ući u faze, kako to roditelji lepo objašnjavaju, hiperaktivnosti. Često kažu: „Moje dete je hiperaktivno ili moje dete je histerično.” Zato smatram da postoji obaveza svih profesionalaca i stručnjaka da govorimo o bitnosti i uticaju sna – napominje Javorina.

Gošća našeg podkasta je nedavno boravila u Japanu i Kini, istražujući ovaj fenomen jer je Kina 2021. godine istraživala i vratila obavezno spavanje dece i san, ne samo u predškolske ustanove već i u škole, gde je potrebno, a čak i na fakultetima postoji mogućnost da mogu da odmore i to za one koji to žele.

– Napravljene su klupe kod kojih stolica može da se položi da osoba može da odrema. Zamislite koliko je to važno kada jedna država donese zakonsku regulativu kojom podržava san, čak i kod adolescenata ili studenata. A gde smo mi? Kod nas kažemo da nema veze ako dete neće da spava, pa je jako teško održavanje reda, rada i discipline u vrtićnim grupama – kaže Javorina.

Pitanje je i da li trudnica može da utiče na bebu koja tek treba da se rodi jer postoji stav da se budućim mamama savetuje da odmaraju i da imaju kratke dnevne vežbe smirivanja.

– Dokazano je da onako kako se majka oseća u toku svog „drugog stanja”, kako se oseća u tih devet meseci, da će u velikoj meri to uticati na činjenicu koliko će dete dobro spavati. Pa ako to znamo, zašto onda trudnica ne bi trebalo malo više pažnje da obrati na svoj san? Na našem prostoru ukorenilo se neko verovanje da majke moraju da žrtvuju neki drugi segment svog života, karijeru, sebe, svoj fizički izgled ili svoju svest. A zapravo moramo znati koji je prioritet koji stavljamo na prvo mesto. I trudnicama pokušavam da objasnim da ukoliko sebe i svoj odmor stave na prvo mesto, najveći benefit od tog odmora imaće niko drugi nego to dete. Odlučila sam da napravim jedan bukvar za trudnice jer mnoge stvari ne znamo. Kada buduća mama odlazi na spavanje uvek u isto vreme, dete će imati bolji cirkadijalni ritam, to jest imaće bolji obrazac sna. Na bebu se sve prenosi, naše emocije, naše stanje, sve ono što mi nosimo sa sobom – pojasnila je naša sagovornica.

Stav gošće našeg podkasta je da deci nisu potrebni savršeni roditelji, već oni koji su prisutni, smireni, ali osnaženi i koji zapravo razumeju njihove potrebe.

– Ne postoji savršen roditelj. Imam troje dece i dobro znam da ne postoji savršenstvo, niti mislim da je detetu treba savršen roditelj. Detetu je neophodan prisutan roditelj. Prisutnost se razume na ovaj ili onaj način. Prisutan znači da vidimo to dete. Nije dovoljno da samo provodimo 24 sata sa detetom, nego je takođe potrebno da vidimo potrebu deteta, da budemo staloženi u momentu kada su detetove emocije sve samo nestaložene. Uznemireno dete ne može smiriti uznemiren roditelj. Bitan je koncept prisutnosti razumnog roditelja, a ne težiti nečemu što ne postoji kao što je savršenstvo, koliko god mi tome težili – otkriva Javorina.

Kako naučiti dete da kontroliše svoje emocije?

– Kada govorimo o kontrolisanju i regulisanju, postoji razlika. Mi često ne umemo da regulišemo sopstvene emocije i ponekad i roditelji sami modeluju nešto što apsolutno nijedan roditelj ne želi da vidi kod svog deteta. Na primer, roditelj kaže: „Moje dete psuje, sigurno je to negde u vrtiću pokupilo.” Ili kaže: „Moje dete zalupi vrata kada je ljuto.” Deca uče putem nečega što se zove modelovanje, znači principa modelovanja onoga što je videlo od svojih roditelja, svojih vršnjaka, pa kasnije i samog okruženja.

Ne treba naučiti decu da kontrolišu emocije, već kako da ih regulišu. Važno je prepoznati da nam se nešto događa, a ne kriviti okruženje – zaključila je Javorina.

Verovala sam da svačija dobra reč znači i dobro delo

Na pitanje da li se kaje zbog nečega u životu, naša sagovornica odgovara da se ne kaje ni zbog čega, osim što joj je žao zato što je u mladosti bila veoma naivna.

– Verovala sam da svačija dobra reč znači i dobro delo. Odrasla sam u takvoj kući gde je reč bila obraz, čast, poštenje. Mi smo Ličani, kod nas je lička reč najvažnija, nema ni ugovora toliko vrednog. A onda je došao rat i morali smo da izbegnemo. Došla sam iz malih sela, u kojima sam živela u kolektivnim centrima, u veliki grad na fakultet i za mene je bilo to kao ugovor. A razočarenje koje sam doživljavala u prvim godinama lomilo me je na milion komada i možda, ako bih nešto mogla da promenim, volela bih da me je neko naučio da ima i drugačijih ljudi od onoga kako smo mi vaspitani – kaže Javorina.

Važno je voleti sebe

Gošća našeg podkasta kaže da je recept za srećan život – voleti sebe.

– Treba znati ko smo i voleti to ko smo. Ako ne volimo to ko smo, to moramo da promenimo dok ne zavolimo sebe. Zapitajte se gde ste i da li volite taj odraz u ogledalu koji vidite – naglasila je Javorina.

Kada deca naprave haos – primenite tehniku disanja

Nekada se dešava da roditelji ne znaju šta da rade kada deca počnu da se tuku, čupaju grizu…

– Kada to vidite, nekada je potrebno i poželjno pustiti ih na trenutak i regulisati sebe, a to je spustiti kortizol dole da možete racionalno odreagovati i na pravi način to uraditi. Tehnika disanja može pomoći, izlazak na hladan vazduh, stavljanje kockice leda na potiljak. Na taj način ćemo za manje od minut ponovo uključiti našu kogniciju. A kada smo kognitivno tu prisutni, znamo šta treba da uradimo. Ako je dete udarilo drugo dete, kako će oduzimanje igrica toga dana pomoći detetu da razume da to ne treba da se radi? Ali ako mu ukinete kontakt i kažete da, recimo, sedam dana neće moći da se igra sa drugarom, onda je to nešto drugo. Kada shvati koncept granica, dete za 72 sata menja to ponašanje – dodaje naša sagovornica.