Obuvanje i sazuvanje

Koliko li ste puta ovih dana čuli ljude da kažu: „Uvek sam ja slavio Srpsku novu godinu, i onda kad se to nije smelo“. Ovaj šaljiv primer „nacionalnog junaštva“ pomenula je Olja Bećković u poslednjem izdanju „Utiska nedelje“.

Upravo ta emisija dala je primer još jedne karakteristične pojave ovdašnje – intelektualnog licemerja.

 Među pojedincima iz tog kruga, koji sebe vide kao branioce evropskih vrednosti pred naletom balkanskog primitivizma, i koji o osobinama, navikama, ukusu... naroda govore kritično s (ne)prikrivenim primesama gađenja, pojavljuje se i jedan napadno odbojan stav prema televiziji. Tu je postalo šik isticati: „Ne gledam televiziju!“, pa čak naglasiti: „Nemam televizor“. Pritvornost takvog stava pokazuje se prvom prilikom kad se oni koji televiziju ne gledaju i televizor nemaju upuste u detaljnu analizu TV programa. Obrni – okreni, bar u jednom slučaju ne govore istinu. Ili lažu da televiziju ne gledaju, ili lažu govoreći o onome što nisu gledali.

Nije, naravno, neophodno trunuti pred televizorom da bi se stekao uvid u karakteristike pojedinih TV stanica niti je nužno pomno pratiti sve emisije, sve epizode, sva izdanja da bi se formiralo mišljenje o celini TV programa. Ali u prevelikom oslanjanju na prve, površne ili davne utiske svakom „suditelju“ preti opasnost da proizvoljno uopštava, da promaši „zlatni presek“ u posmatranju TV slike, da na nepouzdanoj osnovi izgradi čvrst stav, da podlegne već postojećim predrasudama ili da pojača u javnom mnenju već stvorene stereotipe o pojedinim medijima

Tako nešto moglo se spočitnuti novinaru Teofilu Pančiću u raspravi o medijskim zakonima (koji ga, po sopstvenom priznanju, uopšte ne zanimaju te nije jasno zašto je uopšte i bio pozvan na razgovor o rečenom). U tom smislu mogao mu je prigovoriti vlasnik TV Pink (i još koječega) Željko Mitrović. On je za dotične zakone životno-poslovno zainteresovan, što je demonstrirao nezaustavljivim bujicama reči i agresivnih upadica, te se fokusirao na profesora Radeta Veljanovskog. Ovaj mu je uporno replicirao (ali održavajući akademsku mirnoću i samouverenu poziciju gurua koji je učestvovao u pisanju svih dosadašnjih zakonskih verzija). Bio je tu još i Dušan Janjić, doskora funkcioner u nadležnom ministarstvu (ali je, sad na novom poslu, ovde bio samo diskretan tumač opštih htenja i namera u uređivanju medijske sfere, distanciran od polemike).

Bilo je, dakle, žestine, buke, galame, govora uglas, nadvikivanja... kakofonije koja je zamarala – i nervirala. Olja Bećković sve teže uspeva da ukroti ovakve goste, da ih prizove redu, tolerantnom, samim tim i smislenom dijalogu. Ne može, na žalost, da utiče ni na njihovo ukupno ponašanje, da zahteva, recimo, prikladno oblačenje ili da opominje zbog nepristojnog sedenja. Opšta atmosfera u ovakvim emisijama odbija i, za samu temu, najzainteresovanije gledaoce.

Ali, uvek ostaje nesmanjeno privlačan izbor predloga za glasanje i njihovo duhovito-ironično naslovljavanje. Šampion ove nedelje: „Aleksis protiv Kristl“, o obuvanju i sazuvanju u Narodnoj skupštini.