Обување и сазување

Колико ли сте пута ових дана чули људе да кажу: „Увек сам ја славио Српску нову годину, и онда кад се то није смело“. Овај шаљив пример „националног јунаштва“ поменула је Оља Бећковић у последњем издању „Утиска недеље“.

Управо та емисија дала је пример још једне карактеристичне појаве овдашње – интелектуалног лицемерја.

 Међу појединцима из тог круга, који себе виде као браниоце европских вредности пред налетом балканског примитивизма, и који о особинама, навикама, укусу... народа говоре критично с (не)прикривеним примесама гађења, појављује се и један нападно одбојан став према телевизији. Ту је постало шик истицати: „Не гледам телевизију!“, па чак нагласити: „Немам телевизор“. Притворност таквог става показује се првом приликом кад се они који телевизију не гледају и телевизор немају упусте у детаљну анализу ТВ програма. Обрни – окрени, бар у једном случају не говоре истину. Или лажу да телевизију не гледају, или лажу говорећи о ономе што нису гледали.

Није, наравно, неопходно трунути пред телевизором да би се стекао увид у карактеристике појединих ТВ станица нити је нужно помно пратити све емисије, све епизоде, сва издања да би се формирало мишљење о целини ТВ програма. Али у превеликом ослањању на прве, површне или давне утиске сваком „судитељу“ прети опасност да произвољно уопштава, да промаши „златни пресек“ у посматрању ТВ слике, да на непоузданој основи изгради чврст став, да подлегне већ постојећим предрасудама или да појача у јавном мнењу већ створене стереотипе о појединим медијима

Тако нешто могло се спочитнути новинару Теофилу Панчићу у расправи о медијским законима (који га, по сопственом признању, уопште не занимају те није јасно зашто је уопште и био позван на разговор о реченом). У том смислу могао му је приговорити власник ТВ Пинк (и још којечега) Жељко Митровић. Он је за дотичне законе животно-пословно заинтересован, што је демонстрирао незаустављивим бујицама речи и агресивних упадица, те се фокусирао на професора Радета Вељановског. Овај му је упорно реплицирао (али одржавајући академску мирноћу и самоуверену позицију гуруа који је учествовао у писању свих досадашњих законских верзија). Био је ту још и Душан Јањић, доскора функционер у надлежном министарству (али је, сад на новом послу, овде био само дискретан тумач општих хтења и намера у уређивању медијске сфере, дистанциран од полемике).

Било је, дакле, жестине, буке, галаме, говора углас, надвикивања... какофоније која је замарала – и нервирала. Оља Бећковић све теже успева да укроти овакве госте, да их призове реду, толерантном, самим тим и смисленом дијалогу. Не може, на жалост, да утиче ни на њихово укупно понашање, да захтева, рецимо, прикладно облачење или да опомиње због непристојног седења. Општа атмосфера у оваквим емисијама одбија и, за саму тему, најзаинтересованије гледаоце.

Али, увек остаје несмањено привлачан избор предлога за гласање и њихово духовито-иронично насловљавање. Шампион ове недеље: „Алексис против Кристл“, о обувању и сазувању у Народној скупштини.