Ključ svega je u iskrenosti, poštovanju i razumevanju

U susret novogodišnjim praznicima, na prvom od nekoliko planiranih izvođenja operete „Slepi miš” Johana Štrausa Mlađeg, večeras od 19 časova u Narodnom pozorištu u Beogradu, a potom 24. i 30. decembra u ulozi Rozalinde nastupiće Sonja Šarić, sopran i prvakinja nacionalnog teatra. Njeni partneri na sceni biće Dejan Maksimović (Gabrijel fon Ajzenštajn) i Anđela Simić (princ Orlovski). Orkestrom i horom NP dirigovaće Stefan Zekić. U ovom Štrausovom remek-delu, u godini kada se u svetu obeležavaju dva veka od rođenja kompozitora – vidimo i humor i satiru, na maskenbalu kod princa Orlovskog... Ugledni muž mora u zatvor, supruga ima ljubavnika, a na pomolu je i oproštaj. Sonja Šarić Kosovac, prvakinja Narodnog pozorišta, muzičko obrazovanje je stekla na Univerzitetu za muziku i scenske umetnosti u Manhajmu, u klasi prof. Snežane Stamenković. Na svetskim takmičenjima je osvojila veliki broj nagrada. Posle uspešnog debija u roli Norme, a potom i Alise Ford u Verdijevom „Falstafu” 2023. postala je stalni član ansambla Opere NP. U proteklom periodu često je gostovala na značajnim evropskim scenama kao što su Koncertgebau u Amsterdamu ili Nacionalna opera u Parizu. O tome sa kakvim osećanjima pristupa ulozi u opereti „Slepi Miš” Sonja Šarić za „Politiku” kaže:

– Rozalindu vidim kao šarmantnu bečku damu, duhovitu, razdraganu, pomalo patetičnu, snalažljivu i vrlo temperamentnu. Kada shvati da joj muž nije iskren, ona prihvata igru i odlazi na bal prerušena u mađarsku kontesu, gde svojim vatrenim temperamentom osvaja sopstvenog muža, a da je on ni ne prepozna. Istovremeno, zatvorsku kaznu njenog supruga izdržava njena ljubav iz mladosti Alfred, koji je uhapšen u njenom stanu i predstavljen kao suprug. Deonice Rozalinde su virtuozno komponovane, govorni tekst i brza gluma predstavljaju izazov kojem se radujem. Na probama je bilo puno smeha, nadam se da će i publika tako uživati.

U ovoj opereti kad maske padnu, dogodi se praštanje. Svi ponekad u stvarnosti nosimo „masku”, ne možemo uvek biti iskreni. Kako u tom slučaju sačuvati dostojanstvo i razvijati talente?

Iskrenost, poštovanje i razumevanje su ključ svega. Da je bilo iskrene komunikacije, ne bi došlo ni do nezadovoljstva ni do prevare. Oproštaj predstavlja veru u to da može biti bolje, to je onaj neuništivi optimizam u nama; kao neki „reset” oproštaj otvara prostor za iskrenost i poštovanje, razumevanje, ali to može da se desi samo ako su zaista sve maske pale. Uspešnu umetničku karijeru gradimo iskrenim i posvećenim radom i razvijanjem i negovanjem talenta koji nam je dat. Kada su uslovi nepovoljni, potrebna je još veća iskrenost, pre svega prema sebi, i fokus na ono što možemo poboljšati. Svako treba u okviru svojih mogućnosti da čini najbolje za sebe i svoju okolinu. Maske mogu kratkotrajno da posluže, ali kada padnu, ono što ostane iza njih mora biti istinski kvalitet.

Koje uloge otpevane u prethodnom periodu biste posebno istakli, koja gostovanja i produkcije?

Prethodne dve godine obeležilo je izvođenje cele tetralogije „Prsten Nibelunga” Riharda Vagnera u Teatro Komunale u Bolonji. U svakoj od četiri opere imala sam ulogu, a doživela sam veliki uspeh kao Ziglinda u operi „Valkira” i kao Brunhilda u operama „Zigfrid” i „Sumrak bogova”. Ovo je bio veliki izazov u mojoj karijeri, a kroz njega sam zavolela Vagnerovu muziku i poželela da eventualno u budućnosti pored italijanskih i opere nemačkog faha takođe budu težište mog repertoara. U Narodnom pozorištu bilo je mnogo uloga – Norma, Alisa Ford, Leonora, Aida, Amelija Grimaldi, Đorđeta, Mimi. Gostovala sam u Švedskoj kao Norma, mnogo puta nastupala sa orkestrom RTS-a. Sarađujem sa pijanistkinjom Ritom Kinkom, a ove godine izvele smo pesme Rahmanjinova, što je bilo inspirativno iskustvo.

Školovali ste se u Manhajmu kod prof. Snežane Stamenković, ona je i kao pevač živela za muziku, pretpostavljam da je takva bila i kao pedagog. Čemu vas je naučila?

Učila me tehnici pevanja, koja predstavlja bazu svega što danas radim, da ne pevam površno, da budem umetnik, da neprestano tragam za posebnim mestima u partituri i libretu koja su važna i na kraju da izvođenje podignem na viši umetnički nivo. Studiranje pevanja nije uvek samo lepo, ima tu i uspona i padova i loših dana, ali ono što je obeležilo moj rad sa prof. Stamenković jeste to što je neprestano vodila računa da nikada ne izgubim onu muzikalnost zbog koje me je primila u svoju klasu i onu veliku radost koju osećam dok pevam. I to me čuva i danas – ponekad u toku proba kada je pozovem i imam bezbroj pitanja u vezi s nekom ulogom i nekim segmentom koji mi je težak, ona mi kaže: „Sonja, pevaj! Širi lepotu!”

Koji momenti su za vaše sazrevanje bili presudni u ranoj mladosti, a koji su sada važni kada pevate punom snagom?

I sada i onda – najvažniji je kontinuitet rada, postepeni iskoraci iz zone udobnosti. Rad na više nivoa koji podrazumeva, pored umetničkog i vokalnotehničkog, šire obrazovanje, učenje jezika, rad na fizičkoj kondiciji. Nov repertoar daje širinu u razumevanju i analizi dela i umetnosti, ali i bliži odnos sa samim sobom. Trenutno sam na drugoj godini doktorskih studija na FMU u Beogradu u klasi prof. Mijailovića i ova vrsta istraživanja i šireg pogleda na umetničku muziku ostavlja značajan pečat. Nagrade na takmičenjima su me naučile da je temeljna priprema uloge i arije neophodna i osnovna, ali nije ono što interpretaciju čini jedinstvenom i drugačijom. Vrhunskom izvođenju približava nas prepuštanje stvaralačkoj magiji trenutka i u potpunosti predavanje liku koji tumačimo, a istovremeno potrebno je verovati u svoje vokalnotehničke sposobnosti i prepustiti se stvaralačkom toku. Sa godinama smo sigurniji jer dobro poznajemo svoje kvalitete, ali i svoje nedostatke, ako pametno balansiramo i kontinuirano radimo, obično uspeh ne izostane.

Kakve vas uloge očekuju u narednom periodu u Beogradu, da li će biti inostranih angažmana?

Osim operete „Slepi miš” u toku prazničnog perioda pripremamo i Gala koncert u Narodnom pozorištu, dok se posle praznika vraćamo redovnom repertoaru. Očekuje me debi u ulozi Amelije u predstavi „Bal pod maskama”, kao i gostovanje na turneji orkestra „Staatskapelle Weimar” po gradovima Nemačke, gde će se izvoditi „Ring an einem abend” („Prsten za jedno veče”) – segmenti iz Vagnerovog „Prstena Nibelunga” upotpunjeni dramskim tekstom velikog nemačkog komičara Lorioa (Loriot), gde ću tumačiti ulogu Brunhilde. Potom me očekuje gostovanje u Madridu i nadam se još mnogo lepih uloga na sceni nacionalnog teatra.