Tek je počela renesansa moje karijere

Nažalost, nisam imala priliku da upoznam Miću Popovića, tog predivnog svestranog čoveka, eruditu, velikana svog i jugoslovenskog života. Ali toliko priča smo čuli o njemu, videli njegova dela, tako da je on tu među nama i bez ličnog upoznavanja, kaže glumica Elizabeta Đorevska, najavljujući još jedan u nizu projekata na kojima je istrajavala u proteklom periodu – dugometražni igrani film „Izlet” reditelja Nenada Pavlovića koji će premijeru imati u nedelju uveče, 21. decembra od 19 sati, u Plavoj dvorani Sava centra u Beogradu.

Druženje sa Elizabetom Đorevskom, koja leta provodi na Adi Bojani čiji je „mali kutak” slobode stecište velike umetničke ekipe, pravi je ritual. Razgovor smo vodili u njenom matičnom Pozorištu na Terazijama, a završili ga u obližnjoj „Šoljici” omiljenom prostoru, kako kaže, za predah.

Iza ove glumice je brižljivo građena umetnička karijera. Rođena je u Skoplju, studirala glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi Predraga Bajčetića, u kojoj su bili i Maja Sablić, Bane Vidaković... Iza sebe ima dve godišnje nagrade matičnog Pozorišta na Terazijama, „Zlatnu kolajnu” na Festivalu monodrame u Zemunu, „Zlatnog viteza” u Moskvi koji ju je sustigao za tumačenje Kristine, sluškinje u komadu „Gospođica Julija”, glavnu nagradu na Dečijem festivalu u Kotoru, u predstavi „Pinokio” u kojoj je igrala sa maskom na licu … Opčinila je i Rejfa Fajnsa, i nastupila u njegovom filmu „Koriolan”.

Film „Izlet” baziran je na istoimenom romanu slikara, filmskog reditelja i književnika Miće Popovića iz 1957. godine. Autorska namera filma bila je da scenskim jezikom evocira ključne epohe srpske umetnosti: književni „zenitizam”, likovnu „medijalu” i „crni talas” u domaćem filmu, kao i stvaraoce koji su ih obeležili – Miću Popovića i Živojina Pavlovića. Jedinstven autorski i lični doprinos daju i njihovi sinovi – scenarista Jovan Popović i reditelj Nenad Pavlović. U filmskoj priči „Izlet” mladi umetnik Toma polazi na avanturističko putovanje niz reku, bežeći od totalitarnog društva i lične tragedije koja je pogodila njegovu porodicu. Tokom te mistične odiseje, Toma se suočava sa brojnim teškoćama i izazovima koje mora da prevaziđe. Glumačku ekipu čine i: Stefan Vukić, Jovo Maksić, Nenad Heraković, Radoslav Rale Milenković, Denis Murić, Radoje Čupić, Milena Pavlović, Milena Radulović… Premijera filma „Izlet” na programu je u okviru jedinstvenog filmskog maratona „Najduža noć filma”.

Kako ste se pripremali za, reklo bi se, bezimenu ulogu u filmu „Izlet”? Šta vas je privuklo scenariju i vašoj junakinji?

Ulogu nisam ni stigla da pripremam, jer sam u priču uskočila bukvalno par dana pred početak snimanja, umesto divne Mire Banjac, za koju je taj glumački zadatak bio previše fizički zahtevan. Imala sam samo jedan razgovor sa Nenadom Pavlović, rediteljem filma, dan pred početak snimanja. A što se tiče osećaja da se tako kasno priključim nekom timu, to sam na naučila, nebrojeno puta sam uskočila kao zamena ili spasonosno rešenje, kako u predstave, tako i na snimanjima. Čak sam i u jedno od svojih kumstava uskočila. Takva mi „sudba”. Imam sreću da dobro pamtim tekstove, brzo shvatam šta reditelj hoće, na kraju, a možda i na početku, ljudi imaju poverenja u mene da ću to moći da uradim. Mada bih volela bar jednom da doživim da mesecima unapred krenem u neki projekat, da vidim, imam li još uvek strpljenja za postepeno i polagano iznalaženje uloge. Ima vremena, tek je počela ova renesansa moje karijere.

Delo „Izlet” priča je o unutrašnjim previranjima koja se odvijaju u glavi mladog čoveka posvećenog umetničkom stvaralaštvu, ali nesnađenog u svakodnevnom životu. Kako je saradnja s rediteljem Nenadom Pavlovićem uticala na vašu igru? Šta vam je bilo najizazovnije tokom snimanja?

To jeste ustaljena „floskula”: posvećeni umetnik, nesnađenosti u svakodnevnom životu, ali u isto vreme i jedina moguća, kad je umetnik u pitanju. Njegov zadatak je da traga za istinom, da se probija kroz razne zablude i pokuša da otvori i sebi i drugima, kako oči, tako i uši. Da obogati i svoju i gledaočevu dušu. To je jedina misija svakog umetnika. Samim tim, svaka uloga je izazov, pa i ova moja „Baba 2”. U filmu nismo imali imena, koliko se sećam, samo glavni lik. Mi smo bili bezimeni „tipovi”.

Film „Izlet” istražuje krhku ravnotežu između izolacije i pripadanja, slobode i dužnosti… Kako ste doživeli odnos vaše junakinje prema temama izolacije i pripadanja?

Izolacija – pripadanje; sloboda – dužnost... Uh, to su ti životni izazovi, i večita potreba za balansom. Ako mnogo pripadaš, gde ti je sloboda. A ako si izolovan, kako da obaviš svoju histrionsku dužnost. Moja „Baba 2”, bila je na dužnosti, i jako je pripadala nadređenima, gotovo podanički. Na prvi pogled, jednostavna, ali zbog činjenice da to mora da krije, meni je baš to davalo prostora za glumački kreaciju.

Da li ste imali neka lična iskustva koja su vam pomogla u građenju svoje „bezimene” uloge?

Da li sam imala lična iskustva za svoj lik? Nisam, ali smo i čitali mnogo literature na tu špijunsku temu, i pogledali brojne filmove iz socijalističkog i komunističkog perioda, koji su nam to predočili. Naravno, tek kad su ti društveni periodu bili završeni, i kad se moglo kritikovati to čudno doba. Mada mislim da svako doba ima svoja čuda.

Da li ste videli finalnu verziju filma „Izlet”? Kako mislite da će publika reagovati posle projekcije?

Ne, film nisam videla, tako da će i za mene, kao i za publiku to biti iznenađenje. I jako me interesuje da li će film ostvariti dobru komunikacije sa publikom. Jer jedno je atmosfera na snimanju, nama je bilo čarobno na snimanju, bili smo kao na nekoj vremeplov ekskurziji, a drugo kako to publika vidi.

Dugo ste u svetu scenske umetnosti. Šta za vaš znači umetničko stvaralaštvo?

Ovo je vaše pitanje broj sedam, u numerologiji, koliko se sećam on označava novi početak. Protekle moje dve godine su nekako, kao moj novi početak. U te dve godini imala sam učešće u šest serija, tri filma, dve predstave, uradila sam svoju monodramu. A penzija mi dolazi sa Deda Mrazom ove godine. Umetničko izražavanje je moj život, i ne znam drugačije da živim. Ako jednog dana gluma stane, ja ću naći neki drugi vid kreativnosti, u to sam ubeđena. Imam sreću da trenutno u nekoliko pozorišta imam po predstavu, a i jednu „putnu”, da ne kažem terensku. Još se ne predajem.