Тек је почела ренесанса моје каријере

Нажалост, нисам имала прилику да упознам Мићу Поповића, тог предивног свестраног човека, ерудиту, великана свог и југословенског живота. Али толико прича смо чули о њему, видели његова дела, тако да је он ту међу нама и без личног упознавања, каже глумица Елизабета Ђоревска, најављујући још један у низу пројеката на којима је истрајавала у протеклом периоду – дугометражни играни филм „Излет” редитеља Ненада Павловића који ће премијеру имати у недељу увече, 21. децембра од 19 сати, у Плавој дворани Сава центра у Београду.

Дружење са Елизабетом Ђоревском, која лета проводи на Ади Бојани чији је „мали кутак” слободе стециште велике уметничке екипе, прави је ритуал. Разговор смо водили у њеном матичном Позоришту на Теразијама, а завршили га у оближњој „Шољици” омиљеном простору, како каже, за предах.

Иза ове глумице је брижљиво грађена уметничка каријера. Рођена је у Скопљу, студирала глуму на Факултету драмских уметности у Београду у класи Предрага Бајчетића, у којој су били и Маја Саблић, Бане Видаковић... Иза себе има две годишње награде матичног Позоришта на Теразијама, „Златну колајну” на Фестивалу монодраме у Земуну, „Златног витеза” у Москви који ју је сустигао за тумачење Кристине, слушкиње у комаду „Госпођица Јулија”, главну награду на Дечијем фестивалу у Котору, у представи „Пинокио” у којој је играла са маском на лицу … Опчинила је и Рејфа Фајнса, и наступила у његовом филму „Кориолан”.

Филм „Излет” базиран је на истоименом роману сликара, филмског редитеља и књижевника Миће Поповића из 1957. године. Ауторска намера филма била је да сценским језиком евоцира кључне епохе српске уметности: књижевни „зенитизам”, ликовну „медијалу” и „црни талас” у домаћем филму, као и ствараоце који су их обележили – Мићу Поповића и Живојина Павловића. Јединствен ауторски и лични допринос дају и њихови синови – сценариста Јован Поповић и редитељ Ненад Павловић. У филмској причи „Излет” млади уметник Тома полази на авантуристичко путовање низ реку, бежећи од тоталитарног друштва и личне трагедије која је погодила његову породицу. Током те мистичне одисеје, Тома се суочава са бројним тешкоћама и изазовима које мора да превазиђе. Глумачку екипу чине и: Стефан Вукић, Јово Максић, Ненад Хераковић, Радослав Рале Миленковић, Денис Мурић, Радоје Чупић, Милена Павловић, Милена Радуловић… Премијера филма „Излет” на програму је у оквиру јединственог филмског маратона „Најдужа ноћ филма”.

Како сте се припремали за, рекло би се, безимену улогу у филму „Излет”? Шта вас је привукло сценарију и вашој јунакињи?

Улогу нисам ни стигла да припремам, јер сам у причу ускочила буквално пар дана пред почетак снимања, уместо дивне Мире Бањац, за коју је тај глумачки задатак био превише физички захтеван. Имала сам само један разговор са Ненадом Павловић, редитељем филма, дан пред почетак снимања. А што се тиче осећаја да се тако касно прикључим неком тиму, то сам на научила, небројено пута сам ускочила као замена или спасоносно решење, како у представе, тако и на снимањима. Чак сам и у једно од својих кумстава ускочила. Таква ми „судба”. Имам срећу да добро памтим текстове, брзо схватам шта редитељ хоће, на крају, а можда и на почетку, људи имају поверења у мене да ћу то моћи да урадим. Мада бих волела бар једном да доживим да месецима унапред кренем у неки пројекат, да видим, имам ли још увек стрпљења за постепено и полагано изналажење улоге. Има времена, тек је почела ова ренесанса моје каријере.

Дело „Излет” прича је о унутрашњим превирањима која се одвијају у глави младог човека посвећеног уметничком стваралаштву, али неснађеног у свакодневном животу. Како је сарадња с редитељем Ненадом Павловићем утицала на вашу игру? Шта вам је било најизазовније током снимања?

То јесте устаљена „флоскула”: посвећени уметник, неснађености у свакодневном животу, али у исто време и једина могућа, кад је уметник у питању. Његов задатак је да трага за истином, да се пробија кроз разне заблуде и покуша да отвори и себи и другима, како очи, тако и уши. Да обогати и своју и гледаочеву душу. То је једина мисија сваког уметника. Самим тим, свака улога је изазов, па и ова моја „Баба 2”. У филму нисмо имали имена, колико се сећам, само главни лик. Ми смо били безимени „типови”.

Филм „Излет” истражује крхку равнотежу између изолације и припадања, слободе и дужности… Како сте доживели однос ваше јунакиње према темама изолације и припадања?

Изолација – припадање; слобода – дужност... Ух, то су ти животни изазови, и вечита потреба за балансом. Ако много припадаш, где ти је слобода. А ако си изолован, како да обавиш своју хистрионску дужност. Моја „Баба 2”, била је на дужности, и јако је припадала надређенима, готово поданички. На први поглед, једноставна, али због чињенице да то мора да крије, мени је баш то давало простора за глумачки креацију.

Да ли сте имали нека лична искуства која су вам помогла у грађењу своје „безимене” улоге?

Да ли сам имала лична искуства за свој лик? Нисам, али смо и читали много литературе на ту шпијунску тему, и погледали бројне филмове из социјалистичког и комунистичког периода, који су нам то предочили. Наравно, тек кад су ти друштвени периоду били завршени, и кад се могло критиковати то чудно доба. Мада мислим да свако доба има своја чуда.

Да ли сте видели финалну верзију филма „Излет”? Како мислите да ће публика реаговати после пројекције?

Не, филм нисам видела, тако да ће и за мене, као и за публику то бити изненађење. И јако ме интересује да ли ће филм остварити добру комуникације са публиком. Јер једно је атмосфера на снимању, нама је било чаробно на снимању, били смо као на некој времеплов екскурзији, а друго како то публика види.

Дуго сте у свету сценске уметности. Шта за ваш значи уметничко стваралаштво?

Ово је ваше питање број седам, у нумерологији, колико се сећам он означава нови почетак. Протекле моје две године су некако, као мој нови почетак. У те две години имала сам учешће у шест серија, три филма, две представе, урадила сам своју монодраму. А пензија ми долази са Деда Мразом ове године. Уметничко изражавање је мој живот, и не знам другачије да живим. Ако једног дана глума стане, ја ћу наћи неки други вид креативности, у то сам убеђена. Имам срећу да тренутно у неколико позоришта имам по представу, а и једну „путну”, да не кажем теренску. Још се не предајем.