Društvo se leči tačnošću

Ne, ne nedostaje nam informacija, nedostaje nam miran oslonac u kojem informacija postaje znanje, a znanje odluka. Živimo u vremenu u kojem se istina ne poriče uvek otvoreno, češće se samo zanemaruje. Umesto jedne jasne rečenice dobijemo deset polurečenica, umesto jedne proverene vesti trideset naslova, a umesto razgovora takmičenje u tonu. I onda se desi paradoks: što je sadržaj obimniji, osećaj istine je manji. Kriza poverenja u medije nije samo kriza novinarstva, to je kriza zajedničkog jezika. Ako se ne slažemo oko osnovnih činjenica, teško ćemo se složiti oko pravca. U takvom prostoru građanin postaje umorni sudija: svakog dana presuđuje ko laže, ko prećutkuje, ko prenaglašava, a nema ni vremena ni alata da to proveri. Najgore je to što se umor lako preobrazi u cinizam: „Svi su isti.” A kad svi postanu isti, odgovornost nestaje kao mastilo na kiši. 
Dezinformacije nisu samo laži, one su i vešto izabrane istine bez konteksta. Danas se ne falsifikuje samo događaj, falsifikuje se smisao: jedna fotografija bez datuma, jedan citat bez početka i kraja, jedan snimak bez onoga što je bilo pre i posle. Takav sadržaj deluje u glavi kao trn – mali, ali uporan. Algoritmi ga rado nose, ne zato što su zlonamerni, nego zato što je merljivo „uspešan”. Sistem nagrađuje ono što zadržava pažnju, a pažnja se najbrže vezuje za strah, bes i podsmeh. Zato se javni prostor puni presudama bez dokaza, a dokazi bez pažnje ostaju na dnu. Ima tu i naše krivice. Mi smo, često, publika koja traži potvrdu umesto objašnjenja. Lakše nam je da čujemo ono što već mislimo, nego da se suočimo s mogućnošću da nismo u pravu. To nije sramota pojedinca, nego slabost vremena. Ali slabosti se leče navikom: navikom da se pita, da se čita do kraja, da se čuje druga strana i da se poštuje razlika između mišljenja i činjenice. Čovek koji stalno klikće, a nikad ne proverava, živi u tuđem ritmu i vremenu. A tuđi ritam je uvek brži od našeg dostojanstva. 
U Srbiji je ta kriza pojačana starom ranom: decenijama smo se navikavali na „naše” i „njihove” medije. Zbog toga i istina često dolazi u partijskom pakovanju, sa logom, uz muziku, uz naslov koji mora da pobedi pre nego što išta objasni. Poverenje se, međutim, ne gradi navijanjem. Poverenje se gradi merom. A mera je ono što najbrže nestaje kad politika uđe u redakciju, ili kad redakcija uđe u politiku. U takvoj klimi čak i dobra vest zvuči kao reklama, a korektan prigovor kao neprijateljstvo. Akademska zajednica u ovoj priči nije sporedan lik. Univerzitet jeste, ili bi morao da bude, mesto gde se vežba intelektualna čestitost, gde se tvrdi samo ono što se može pokazati, a ne ono što lepo zvuči. Nažalost, i on je ušao u sivilo, te nam je tako ostalo samo „tržište utisaka”. A utisak je najjeftinija valuta: danas vredi, sutra se zaboravi. Moramo razumeti da poverenje nije propagandni resurs. Poverenje se ne „osvaja” kampanjom, nego se stiče doslednošću – javnim podacima, otvorenim institucijama, dostupnim registrima, objašnjenim odlukama i dokumentima „na klik”. Ne treba nam rat sa medijima, niti rat medija među sobom. Treba nam dogovor o pravilima: o razlikovanju vesti i komentara, o transparentnosti vlasništva i finansiranja, o ispravkama koje su vidljive kao i greške, o zaštiti novinara od pritisaka, ali i o zaštiti građana od manipulacije. Regulatorna tela i sudovi ne smeju biti dekor, već poslednja reč kad se pređe granica. A javni servis mora biti zajedničko ogledalo – mesto gde se svi prepoznaju, ponekad i neprijatno, ali nikad navijački i uvek s merom i proverom. 
Medijska pismenost treba da postane osnovna higijena, od škole do penzije: kako se čita izvor, kako se prepoznaje montaža, zašto naslov nije dokaz, šta znači „anonimni izvor”, kako se razlikuje greška od namere... To nije elitizam, to je samoodbrana društva. I to je najjeftinija reforma. Košta manje od jedne kampanje, a vredi više od hiljadu saopštenja. 
Poverenje, na kraju, nije verovanje u nepogrešivost. Poverenje je verovanje da će druga strana, kada pogreši, imati snage da to i prizna. To važi i za novinare, i za urednike, i za institucije, i za nas. Jer i građanin može biti deo problema kada deli ono u šta nije siguran, kada „kazni” medij samo zato što mu je neprijatan, kad se povuče u mali informativni geto u kojem je sve unapred odlučeno. Operativni princip, jednostavan kao kućno pravilo: pre nego što podelimo vest, udahnimo jednu tišinu. Postavimo sebi tri pitanja: ko govori, zašto govori i čime to potkrepljuje. Proverimo izvor. Potražimo drugi ugao. Pročitajmo ceo tekst, a ne samo naslov. Ako nas sadržaj odmah „zapali”, verovatno je i kreiran da gori. Ako nas natera da mislimo, verovatno je napravljen da traje. I možda je baš tu početak izlaska iz buke: u izboru da budemo građani, a ne publika. 
Možda zvuči skromno, ali društvo se najpre leči tačnošću.

*Bivši ministar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista