Baje

Osamdesete godine prošlog veka ostaće mi zapamćene po mnogo čemu, ali jedan period mi se stalno vraća u jasnim slikama. Likovi su toliko živi u mom pamćenju da ponekad imam utisak da je to bilo juče.

Magla sa jesenjom kišom koja neumoljivo i neprekidno sipi sakrivala je od mojih očiju niz sivih zgrada, spavaona, i drugih objekata, čiju ću svrhu otkrivati u toku sledeće godine dana, koliko bi trebalo da provedem na odsluženju vojnog roka u Ljubljana polju. Zbog kašnjenja od šest dana, već sutradan sam bio prekoren iako sam imao opravdanje…trebalo je vojnicima pokazati da će ovde biti svi jednako tretirani. Malo me je zažuljala ta „nepravda”, ali mi je uskoro prijalo da postanem jedan od mnogih mladića koji su počeli da broje duge dane vojnog roka. Sledila je obuka; gimnastika, strojevi korak, rukovanje oružjem, kopanje rovova, postavljanje i demontiranje mina i na kraju obavezna politička nastava na kojoj smo mogli da se dobro odmorimo i naspavamo.

Već sam bio stari vojnik sa stažom od tri meseca kad se pojavila nova klasa. Vrlo brzo su se iz gomile novopridošlih izdvojila dva momka, po mnogo čemu slična. Mislio sam da su braća, u najmanju ruku rođaci… Jedan je dolazio iz Slavonske Požege, drugi iz okoline Šapca. Prvi je bio malešan, debeljuškast, s velikim spuštenim očnim kapcima kao kod kučeta a drugi identične visine, takođe malko domaćinski zaobljen s tim što je imao žive oči koje su odavale utisak da se stalno blago smeška. Ono što ih je obojicu isticalo bila je razoružavajuća pitomost. Poštovali su autoritete i uvek bi se uzbudili kad bi ih prozvao neki oficir.U nekim drugim okolnostima oni bi možda izazivali podsmeh, ali u ovom okruženju gde se neke osobine više cene nego u civilstvu brzo su zadobili simpatije gotovo svakog vojnika. Njih dvojica su postali nerazdvojni. Bilo da su ćutali (što je bilo najčešće) bilo tiho čavrljali. Vrlo brzo smo primetili da jedan drugog zovu Baja. Svakodnevno su sedeli u kantini posle ručka. Uz čašćenje čuvenom vojničkom kombinacijom piva i napolitanki, započinjali bi žustru raspravu koja bi se uvek završavala smehom. Dugo mi nije bilo jasno o čemu su to pričali sa toliko strasti. Jednom zgodnom prilikom smestih se neprimetno u njihovu blizinu… Naše Baje su postali takvi pobratimi da su uveliko planirali da se posle vojske posećuju i, naravno, kao prirodnu posledicu toga i orode… Problem je nastajao oko izbora kandidatkinja, koje su, očigledno, menjale svoje fizičke (a i duševne) odlike, u zavisnosti od raspoloženja budućih šuraka… Svaki je imao u široj porodici ženske kandidate za drugog i kako su u dugim vojničkim danima imali vremena da potanko pretresaju sve kvalitete i mane kandidatkinja, to je stvaralo veće ili manje simpatije prema određenim rođakama, pa je tu dolazilo i do nesporazuma... Ovog puta jedan od Baja je tražio da mu se više priča o rođaci N., iako se već obećao rođaci S…a to je Baju baš iznerviralo… kakva prevrtljivost, kao da je žensko! Tako je prolazilo vreme, u maštanjima o budućem životu, o svadbi koja će trajati danima… Isprosiće mladu prvo u Slavonskoj Požegi, pa će se tu zadržati nekoliko noći, zatim krenuti u Mačvu da tamo isprose drugu mladu…Ne znam gde su na kraju odlučili da bude venčanje, ali je sigurno da je ono bilo najpreciznije i najduže planirano...

Došao je poslednji dan služenja vojnog roka, za mene. Nisam hteo dugo da se opraštam od drugara. Razduženje je obavljeno brzo, skoro da sam istrčao iz kasarne. Okrenuo sam se i video dva para očiju i ruke koje su mi mahale… toplota njihovog osmeha terala je maglu koja se ovog puta uvlačila pod kožu… Nisam se više okretao.