Sebe smatram incidentom

Nagrada „Miloš Đurić”, najuglednije i najveće književno-prevodilačko priznanje ne samo u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji već i u celom ovom delu evropskog kontinenta, ove je jeseni, u kategoriji prepeva, odnosno prevoda poezije, poneo Svetislav Travica za prevod kapitalnog dela „U svoj grob ja neću leći”, izabranih pesama velike ruske pesnikinje Ane Ahmatove (1889–1965), koje su do naše čitalačke publike stigle u izdanju mladenovačkog „Presinga”.

Laureat zvučnog priznanja koje, uz podršku Ministarstva kulture, svake godine dodeljuje Udruženje književnih prevodilaca Srbije, reprezentativno udruženje u kulturi, rođen je u Bačkom Petrovom Selu, gde i sada živi, a samoga sebe naziva „pesnikom i prevodiocem iz provincije”.

– Nisam rusista, studirao sam svetsku književnost, ruski sam učio sâm, iz ljubavi prema ruskoj književnosti, iz želje da u originalu pročitam ono što sam sa uživanjem čitao u prevodu. Prevodilac sam, inače, postao slučajno, kako to često biva u životu, ali posle prve prevedene pesme znao sam da je to to. S prevodima sam počeo tek posle svoje pedesete godine. Iz svih tih razloga sebe ne smatram književnom ili prevodilačkom pojavom, nego više incidentom – kaže za „Politiku” Svetislav Travica, koji iza sebe ima 16 prevedenih knjiga, a među pesnicima koje je prepevao na srpski odjekuju imena Osipa Mandeljštama, Borisa Rižija, Alekseja Makušinskog, Stanislava Krasovica, Sergeja Čudakova, Denisa Novikova, Kirila Korčagina...

I Ahmatova se našla tu, kako doživljavate nju kao ličnost i njenu poeziju kao delo?

Anu Ahmatovu sam počeo da prevodim iz ogromnog poštovanja prema jednoj neustrašivoj ženi, poetesi koju ništa nije moglo da slomi, ni pretnje ni zastrašivanja ni zabrane, čak ni to što su je nazivali monahinjom i bludnicom. Ona spada u sam vrh ruske poezije. Cvetajeva je za nju rekla da je pesnik cele Rusije. Ahmatovu krase lapidarnost, uzdržanost, neočekivane rime, umeće da kroz nedorečenost, sitne detalje i jednostavnost pokaže svu silinu svojih osećanja, ali i nepokornost i snagu duha pred licem sudbine.

Vi ste pesnik i književni prevodilac. Na osnovu impozantnog stvaralačkog i životnog iskustva kako biste danas odgovorili na pitanje može li poeziju da prepevava neko ko i sam nije pesnik?

Mislim da može, ali ne toliko dobro koliko pesnik. Uzmimo za primer Boru Ćosića, koji je brilijantno preveo Majakovskog. Ali on je i kao pisac gotovo pesnik.

Pratiti rimu i metar, pravovremeno sadržinski i odstupiti malo od originala, a sve na polzu forme – jeste jedan od nepisanih aksioma u radu prepevavača, naročito kad je reč o rimovanju, kad pred sobom nemamo nevezani, tzv. slobodni stih. Koja se to mera ne sme prevršiti da bi prepev i ostao veran originalu i postao nenametljiv original sam za sebe?

Kao prevodilac s ruskog ja sam gotovo uvek u susretu s rimom, ali sam neprekidno nastojao da što minimalnije odstupim od originala. Mera je zapravo u prevodiocu, to je njegov izbor i opredeljenje. U principu, prevodilac mora težiti tačnosti, jer dobar prevod ima svoju umetničku vrednost.

Koji su pesnici najviše uticali na vas i kao na poetu i kao na prevodioca poezije? Koji su ostavili najjači utisak na vas lično?

Mislim da na mladog pesnika najviše utiče sve ono pročitano. Ja sam, kao i svi pesnici, čitao sve do čega mi je bilo moguće doći, ali ako moram izdvojiti pesnike koje najradije čitam, ili sam čitao, onda su to Crnjanski, Laza Kostić, Dis, Miljković, Libero Markoni, Ujević, Raičković i rani Davičo. Stranih pesnika je više, izdvojiću samo ruske –  Majakovski, Mandeljštam, Cvetajeva, Pasternak, Brodski, Rižij. U poslednje vreme čitam, volim i prevodim ruske andergraund pesnike.

Za književno prevođenje, a naročito za prepevavanje, ne postoje ni katedre ni fakulteti. Nominalno i mogu postojati, ali u praksi, u radnoj stvarnosti – akademski uzusi i kompetencije gube na snazi i smislu. Šta biste vi rekli mlađim prepevavačima, da li biste im mogli dati neki savet, neku smernicu, kad već škola za to ne postoji?

Ako bih bio  u situaciji da savetujem, rekao bih im da prevode pisce koje vole, da ih ljubav vodi ka toj profesiji, a da je najbolja škola dobro poznavanje sopstvenog jezika.

Kakvo je vaše viđenje aktuelne situacije u srpskom izdavaštvu? Napredujemo li, ili možda stagniramo, ili se možda i o nazadovanju može govoriti?

Kao i kultura generalno, i izdavaštvo prolazi kroz teška vremena. Danas je lako izdati knjigu, ali ju je teško plasirati. Tiraži su mali, prihodi minimalni i u takvoj situaciji, da bi se preživelo, pribegava se izdavanju „lake” literature, ljubića i krimića. A, moguće je da sam se ja toliko naslušao kuknjave izdavača da sam i sam počeo da ih naprasno sažaljevam.

Na čemu trenutno radite?

Knjiga velikog pesnika i nobelovca Josifa Brodskog stoji u mom kompjuteru punih pet godina. Nadam se da će mi prestižna nagrada koja nosi ime Miloša N. Đurića biti od pomoći da dođem do izdavača voljnog da je uvrsti u svoj plan i program. Poezija danas prolazi kroz teška vremena, malo se traži, još manje se čita, a ponajmanje se izdaje. Ipak, primećujem da je i među izdavačima sve više onih koji shvataju da je poezija „neprekidna svežina sveta”.