Себе сматрам инцидентом

Награда „Милош Ђурић”, најугледније и највеће књижевно-преводилачко признање не само у Србији и бившој Југославији већ и у целом овом делу европског континента, ове је јесени, у категорији препева, односно превода поезије, понео Светислав Травица за превод капиталног дела „У свој гроб ја нећу лећи”, изабраних песама велике руске песникиње Ане Ахматове (1889–1965), које су до наше читалачке публике стигле у издању младеновачког „Пресинга”.

Лауреат звучног признања које, уз подршку Министарства културе, сваке године додељује Удружење књижевних преводилаца Србије, репрезентативно удружење у култури, рођен је у Бачком Петровом Селу, где и сада живи, а самога себе назива „песником и преводиоцем из провинције”.

– Нисам русиста, студирао сам светску књижевност, руски сам учио сâм, из љубави према руској књижевности, из жеље да у оригиналу прочитам оно што сам са уживањем читао у преводу. Преводилац сам, иначе, постао случајно, како то често бива у животу, али после прве преведене песме знао сам да је то то. С преводима сам почео тек после своје педесете године. Из свих тих разлога себе не сматрам књижевном или преводилачком појавом, него више инцидентом – каже за „Политику” Светислав Травица, који иза себе има 16 преведених књига, а међу песницима које је препевао на српски одјекују имена Осипа Мандељштама, Бориса Рижија, Алексеја Макушинског, Станислава Красовица, Сергеја Чудакова, Дениса Новикова, Кирила Корчагина...

И Ахматова се нашла ту, како доживљавате њу као личност и њену поезију као дело?

Ану Ахматову сам почео да преводим из огромног поштовања према једној неустрашивој жени, поетеси коју ништа није могло да сломи, ни претње ни застрашивања ни забране, чак ни то што су је називали монахињом и блудницом. Она спада у сам врх руске поезије. Цветајева је за њу рекла да је песник целе Русије. Ахматову красе лапидарност, уздржаност, неочекиване риме, умеће да кроз недореченост, ситне детаље и једноставност покаже сву силину својих осећања, али и непокорност и снагу духа пред лицем судбине.

Ви сте песник и књижевни преводилац. На основу импозантног стваралачког и животног искуства како бисте данас одговорили на питање може ли поезију да препевава неко ко и сам није песник?

Мислим да може, али не толико добро колико песник. Узмимо за пример Бору Ћосића, који је брилијантно превео Мајаковског. Али он је и као писац готово песник.

Пратити риму и метар, правовремено садржински и одступити мало од оригинала, а све на ползу форме – јесте један од неписаних аксиома у раду препевавача, нарочито кад је реч о римовању, кад пред собом немамо невезани, тзв. слободни стих. Која се то мера не сме превршити да би препев и остао веран оригиналу и постао ненаметљив оригинал сам за себе?

Као преводилац с руског ја сам готово увек у сусрету с римом, али сам непрекидно настојао да што минималније одступим од оригинала. Мера је заправо у преводиоцу, то је његов избор и опредељење. У принципу, преводилац мора тежити тачности, јер добар превод има своју уметничку вредност.

Који су песници највише утицали на вас и као на поету и као на преводиоца поезије? Који су оставили најјачи утисак на вас лично?

Мислим да на младог песника највише утиче све оно прочитано. Ја сам, као и сви песници, читао све до чега ми је било могуће доћи, али ако морам издвојити песнике које најрадије читам, или сам читао, онда су то Црњански, Лаза Костић, Дис, Миљковић, Либеро Маркони, Ујевић, Раичковић и рани Давичо. Страних песника је више, издвојићу само руске –  Мајаковски, Мандељштам, Цветајева, Пастернак, Бродски, Рижиј. У последње време читам, волим и преводим руске андерграунд песнике.

За књижевно превођење, а нарочито за препевавање, не постоје ни катедре ни факултети. Номинално и могу постојати, али у пракси, у радној стварности – академски узуси и компетенције губе на снази и смислу. Шта бисте ви рекли млађим препевавачима, да ли бисте им могли дати неки савет, неку смерницу, кад већ школа за то не постоји?

Ако бих био  у ситуацији да саветујем, рекао бих им да преводе писце које воле, да их љубав води ка тој професији, а да је најбоља школа добро познавање сопственог језика.

Какво је ваше виђење актуелне ситуације у српском издаваштву? Напредујемо ли, или можда стагнирамо, или се можда и о назадовању може говорити?

Као и култура генерално, и издаваштво пролази кроз тешка времена. Данас је лако издати књигу, али ју је тешко пласирати. Тиражи су мали, приходи минимални и у таквој ситуацији, да би се преживело, прибегава се издавању „лаке” литературе, љубића и кримића. А, могуће је да сам се ја толико наслушао кукњаве издавача да сам и сам почео да их напрасно сажаљевам.

На чему тренутно радите?

Књига великог песника и нобеловца Јосифа Бродског стоји у мом компјутеру пуних пет година. Надам се да ће ми престижна награда која носи име Милоша Н. Ђурића бити од помоћи да дођем до издавача вољног да је уврсти у свој план и програм. Поезија данас пролази кроз тешка времена, мало се тражи, још мање се чита, а понајмање се издаје. Ипак, примећујем да је и међу издавачима све више оних који схватају да је поезија „непрекидна свежина света”.