Tito i ja

Četvrtak, 23. oktobar 2025, osvanuo je kao „još jedan divan dan”. Tog divnog dana Miladin Mališić Milaš, moj višegodišnji zamenik i pouzdani saradnik, skoro pola stoleća građanin Zemuna po povratku, a nakon ustaljenog sezonskog boravka u rodnom selu Dolac, predgrađu Berana na severu Crne Gore, javlja da je, između ostalih plodova ovoprolećnih povrtarskih aktivnosti, dopremio i dva naramka raštana, kultivisanog divljeg kupusa, čime je dao znak za početak tradicionalnog okupljanja nas nekolicine u zemunskom restoranu „Šavnik” na raštanijadi, gozbi. 
Na ovogodišnjem simpozijumu, pored ostalih, učestvovali su i Nikola Šainović Šaja, Dragoslav Slović Bato, Duško Matković Dule, Zoran Anđelković Baki i Ljiljana Marković, profesor istorije, sa suprugom Milanom, dugogodišnjim direktorom u industriji za proizvodnju fabrika „Ivo Lola Ribar” iz Železnika, Beograd. 
Čas istorije mogao je da počne. 
Šainović počinje sa svojim kazivanjima, od toga kako je šiptarska teroristička organizacija OVK, uz pomoć Klintonovih činovnika, brzometno prerasla u borce za slobodu, preko Račka, Rambujea, do Haškog tribunala kao kaznene ekspedicije za heroje odbrane svoje otadžbine Srbije od agresije NATO-a. 
Baki pripoveda kako se žestoko borio protiv ala i vrana, belosvetskih prevaranata i siledžija, i to u svojstvu predsednika Izvršnog veća južne srpske pokrajine Metohije i Kosova, dok Duško Matković govori o svom doprinosu pravljenju srpske istorije sa pozicija ministra industrije u Vladi Republike Srbije i generalnog direktora železare „Sartid” iz Smedereva. 
U nečemu smo svi saglasni – „istoriju menjaju izuzetni pojedinci, vođe, kao što poredak planetama određuje Sunce”. Takođe i da nezavisnost, teritorijalni integritet, suverenitet i snaga jedne države zavise pre svega od razvijenosti njene ekonomije, odnosno privrede, a ne od politike, diplomatije, nauke, umetnosti, kulture, ili sporta, jer su sve te aktivnosti sekundarne i predstavljaju nadgradnju, odnosno alate za ostvarivanje primarnog cilja – pun stomak. (Homo sapijens je morao dnevno da pređe po 40 kilometara da bi obezbedio hranu radi opstanka i daljeg razvoja.) Nacija i njeno rukovodstvo koje to ne shvata osuđeni su na poniženja i nestanak. 
Iz novije istorije najslikovitiji primer primene maksime „Snažna ekonomija pre svega” jesu SAD. Iako postoje svega dva i po stoleća, odlučile su da tokom trajanja Drugog svetskog rata usvoje pakleni plan „Velika oblast”, koju bi, po okončanju rata potčinili potrebama svoje privrede, a po mogućstvu i čitav svet. Zato svaki kutak zemljine kugle u kojem se nalaze retki minerali i drugi oblici prirodnog bogatstva i dan-danas proglašavaju za svoj nacionalni interes. 
Raritet je da sam zahvaljujući jednoj indirektnoj i jednoj neposrednoj odluci dva naša vladara dospeo među graditelje, odnosno stvaraoce istorije Srbije. Naime, Tito je prilikom svoje druge zvanične posete Sjedinjenim Američkim Državama, 1973, izrazio želju da poseti spomen-sobu JVuO, odnosno četnički muzej. Pri razgledanju eksponata zadržao se ispred fotografije s natpisom „Marko Bjelić, heroj”. Tito se obratio najbližem saradniku rečima, parafraziram: „A nju, bogamu, provjerite koga ovaj Bjelić ima tamo kod nas” (prema kazivanjima Nikole Kmezića datim svom lekaru kardiologu akademiku Vučini Šćekiću). 
Moj otac Marko, kraljev gardista, pripadnik četničkog pokreta, s nepunih 36 godina poginuo je početkom 1942, ostavivši za sobom suprugu i tri sina – od dve nedelje, tri i pet godina života. 
Nakon završenih studija i odsluženja vojnog roka, sa oko tri godine radnog iskustva, septembra 1969. našao sam se među rukovodećim kadrom fabrike „Prva petoletka” u Brusu ispod Kopaonika, a već 1971. izabran sam od komunista Aleksandrovca i Brusa za člana Četvrte konferencije SK Srbije, gde sam 1972. sa govornice u zdanju Savezne narodne skupštine Jugoslavije, gde je održavana sednica pod predsedništvom Marka Nikezića, Latinke Perović i Mirka Čanadanovića, upitao: „Imamo li dovoljno jasnu politiku rešavanja problema neusklađenog razvoja pojedinih regiona? Nerazvijenost treba savlađivati sistemskim merama, a ne dotacijama.” 
Sa pune 33 godine izabran sam krajem 1972. za direktora fabrike s više od 300 zaposlenih. Nije prošlo ni godinu dana od tada, a odluka Josipa Broza morala je da se realizuje. Nadležni partijski i državni organi zatražili su da se bespogovorno povučem sa svih funkcija u SKJ i sa mesta direktora fabrike, jer se „saznalo” da mi je otac poginuo „kao kolaboracionista neprijatelja”. Odbio sam zahtev s obrazloženjem da je moj otac dao svoj mladi život „za kralja i otadžbinu”, baš kakvu je zakletvu i položio pri stupanju u kraljevu gardu. Nikada mi to nije oprošteno. Po hitnom postupku isključen sam iz SKJ, i to od strane opštinske organizacije SK, jer su se i fabrička organizacija i opštinski komitet ogradili od takvog zahteva. Stvorena je neviđena afera u tadašnjoj Srbiji i Jugoslaviji, nazvana „Bruski slučaj”, o kojoj su pisala sva jugoslovenska i srpska glasila, pa čak i crkveni list „Pravoslavlje” iz Pariza. U to vreme dogodilo se čudo. Čitav kolektiv je stao uz svog direktora. Organizovano su se uputili autobusima i došli ispred Maršalata na Dedinju. Radnicima se obratio Mirko Milutinović, šef kabineta, i obećao da će upoznati Tita. I bilo je tako. 
Nakon nekoliko dana na adresu kolektiva „Prva petoletka” u Brusu stiglo je pismo sledeće sadržine, parafraziram: „Predsednik je upoznat sa situacijom u vašem kolektivu, a po ustaljenoj praksi zadužuje prof. dr Tihomira Vlaškalića, predsednika CK SKS, i Dragoslava Dražu Markovića, predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije, da hitno reše nastali problem.” Pismo je pročitano na zboru radnih ljudi fabrike uz burno odobravanje i nadu za pozitivno rešenje. 
Stambolić me u svojstvu sekretara CK SKS poziva na dogovor u zgradu CK SKJ na Ušću. Nakon jednočasovnog razgovora odbio sam da se povučem s mesta direktora i dodao: „Izmislite bilo koji drugi razlog, povući ću se.” Stambolić zaključuje: „Dobro, Bjeliću, vi sa vašim oružjem (300 radnika), a mi ćemo s našim.” 
Osuđen sam i do poslednjeg dana izdržao sam kaznu strogog zatvora od 18 meseci. 
O istom događaju Draža Marković u svojim memoarima „Život i politika 1967–1978” beleži: „23. januar 1976… Pre toga rano izjutra, razgovarao sam sa radnom grupom CK SKS za Brus. Stvari se tamo dalje komplikuju, a direktor N. Bjelić vrlo vešto manipuliše radnicima, zavedeni njegovim demagoškim parolama, nastupaju vrlo organizovano i smišljeno. Teško će se naći izlaz iz te situacije, isuviše se daleko otišlo i teško je sada ići nazad. Ali popuštanja nema. N. Bjelić mora da ide. Samo kako da se to sprovede sa najmanje negativnih posledica.” 
Tako se i zbilo. „Tadašnji pseudogazda Jugoslavije debeli i svakom poroku sklon Dolanc (Stane) naredio je brutalnu odmazdu, a srpski kmet Stambolić (Ivan) mlađi imao je da bude neposredni izvršilac (egzekutor). Dolanc je tvrd, traži apsolutnu oštrinu jer je u pitanju kontrarevolucija” („Večita odbrana II” G. Moskovljević). 
Još jedan kuriozitet: sve vreme robijanja radnici su svakog meseca od svojih zarada odvajali sumu do visine plate direktora i predavali je sa spiskom dobrotvora mojoj supruzi. 
Očigledno da jače preporuke nije moglo biti. „U proleće 1991. Narodna skupština Republike Srbije, konstituisana nakon prvih višestranačkih izbora održanih posle Drugog svetskog rata, poverava mi mandat za pokretanje proizvodnje u tvornici građevinskih armatura u Podujevu.” („Kazivanja o ’Trepči’ 1303–2018.”) 
Postignuti rezultati u reorganizovanoj i preimenovanoj fabrici „Fagar” preporučuju me za nacionalni projekat dizanja iz mrtvih evropskog privrednog giganta. Posle naslova „I poslednji znak života u ’Trepči’ je ugašen” („Politika”, januar 1995), krajem meseca iste godine nalazim se kod šefa države Slobodana Miloševića na njegov poziv. Nakon četrdesetak minuta razgovora, već 2. februara 1995. preuzeo sam kormilo posrnule „Trepče”. „’Trepča’ je za nepunih godinu i po dana postala ne samo nosilac ekonomskog razvoja već i značajan faktor u jačanju odbrambene sposobnosti Srbije. Takođe i značajan faktor u jačanju deviznih rezervi zemlje, kao pretežan izvoznik, a vrednost dnevne (365 dana u godini) proizvodnje kombinata ’Trepča’ u 1996. godini, kao drugoj godini sprovođenja Programa revitalizacije za 1995. i 1996, dostiže iznos viši od 600.000 dolara u današnjoj vrednosti preko 1,2 milijarde dolara, čemu je doprineo i ugovor sa inopartnerom o pretfinansiranju proizvodnje u visini od 519 miliona dolara, što je danas vrednost veća od milijardu dolara.” (Okrugli sto za Kosovo i Metohiju u SANU 24. oktobra 2018.) 
Prvi čas istorije okončan je sa porukom da se nastavi sa gradnjom sadašnjosti i promišljanjem bolje budućnosti.

*Generalni direktor „Trepče” 
tokom poslednje decenije 20. veka

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista