PEVANjE I ZAPOMAGANjE

Od maja 2008. do decembra 2008. godine podrška građana priključenju Srbije Evropskoj uniji pala je za šest odsto. Rekao bih – za samo šest odsto, što je, u vremenima u kojima živimo, čvrst dokaz da je jaka evropska armatura prosečnog ispitanika.

Jer razloga za sunovrat evrooduševljenja bilo je itekako mnogo, pa je pad sa 67 na 61 odsto tek blaga oscilacija u odnosu na produbljivanje jaza između naše percepcije Evrope i jedne vrste evropske ravnodušnosti prema nama.

Naravno da u Evropi shvataju traume koje vladaju domaćom političkom scenom i da su svesni sinergičkog delovanja raznih domaćih trauma – od Kosova do Mladića. To je razlog što se rituali nastavljaju. Putuju naši tamo i njihovi ovamo, čak i kada se unapred zna da od tih razgovora neće biti rezultata i pomaka.

Odigrava se neprestano jedna po jedna epizoda političke sapunice u kojoj mi nudimo celo za pola (jednostrana primena SSP-a), oni odbiju da daju nešto nizašta (Mladić).I sve je to funkcionisalo dok su se obe strane, naši evroentuzijasti i evropska politička birokratija, čvrsto držale samo jednog akcionog plana – da u Srbiji ne pobede radikali.

Odnekud se verovalo da će situacija biti mnogo povoljnija ako ono što nazivamo ili se samonaziva demokratskim snagama formira novu, pretpostavlja se stabilniju vladu.

Kad gle čuda! Istraživanje, a s obzirom na to da se radi u seriji i dugom vremenskom periodu što mu povećava pouzdanost, pokazuje da se ovaj pad podudario vremenski baš s formiranjem vlade čija je kičma koalicija Za evropsku Srbiju.

U idealnom svetu, nekom u kome se stvore laboratorijski sterilni uslovi, kombinacija dominantne evropske vlade koja je obezbedila još i dubok rascep Srpske radikalne stranke, plus tobože blagonaklon stav administracije Brisela, trebalo bi barem da proizvede porast evroentuzijazma zasnovan na nekim očiglednim dobitima za građane, a ne da za rezultat ima pad oduševljenja.

Očigledno je da nije došlo do bilo kakvog strukturalnog pomaka. Čak ni vizni režim, što je, recimo, jedno tehničko pitanje, nije promenjen, a kamoli da su građani osim razabiranja kroz maglu političkih obećanja, što naših što njihovih, videli neku konkretnu korist za sebe.

Milica Delević, direktorka Kancelarije za evropske integracije, daje logično objašnjenje za ovaj pad od šest odsto. Ona kaže da se uvek kada nam se Evropa čini bližom veći broj građana izjašnjava za EU, a kada nam se ona čini daljom taj broj opada. Ali ovde se sad postavlja ključno pitanje koje prevazilazi elementarnu teoriju spojenih sudova. Kako to da nam Evropa izgleda dalje u trenutku kad imamo sto odsto evropski opredeljenu vladu koja u rukama ima mehanizme artikulacije narodne volje?

Čitav niz događaja uticao je na pad evropske popularnosti. Neki primeri su pokazali građanima da ono što ima prefiks „evropski” nije istovremeno i garant pouzdanosti. Propali su poslovi s evropskim firmama u vezi sa autoputem, kombinatom u Boru, pred kraj decembra bilo ja jasno da se, u uslovima globalne ekonomske krize, ljulja i kragujevački posao sa „Fijatom”... Kad se sunovrat poslova od kojih se očekivalo popravljanje stanja nacije udruži s uvek visokim procentom onih koji misle da nas Evropa bahato uslovljava oko saradnje s Haškim tribunalom i dobrosusedskih odnosa s Kosovom, onda je i rezultat od 61 odsto privrženika evropskim integracijama vrlo dobar rezultat.

Ne znam kako vlada meri svoj rejting, ali ako veruje u ovo istraživanje rađeno za potrebe Kancelarije za evropske integracije, onda bi morala izvući zaključak da i njoj opada podrška i da je za njenu stabilnost neophodno napraviti neki ozbiljan pomak u onome što je konkretni doživljaj Evrope, a ne tek magleno iščekivanje da i nas ogreje nešto od tog evropskog sunca. Ma koliko ono ponekad bilo „zubato”, posebno sada kada se recesija širi kontinentom, pa se ugroženim osećaju i one članice EU koje još nisu zaslužile pristupnicu u uži, povlašćeni klub „evrozone”.

Ima tu i jedan simpatičan detalj. Gospođa Delević je objašnjavajući majskih 67 odsto podrške navela da je tada održan i „Evrosong”. Ispada da je za evropski entuzijazam zaslužniji Aleksandar Tijanić nego ova vlada, a BIA da i ne pominjem.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”