Ekslibris – susret autora i kolekcionara

Subotica – Velikim ljubiteljima knjiga, kolekcionarima, često nije dovoljno samo da određena izdanja ili određenu knjigu imaju u svojoj kolekciji. Ponose se svojom zbirkom, ljubomorno je čuvaju, vrlo često znaju podatak o svakoj knjizi gde su je i zbog čega kupili, ali tu se bibliofilska vezanost za knjigu ne zaustavlja. Za istinskog kolekcionara knjiga nije samo fizički predmet, ona je nešto sa čim uspostavlja lični kontakt, vezuje se za nju i nastoji da je uvek u okruženju svojih knjiga.

Zbog toga mnogi veliki kolekcionari knjiga imaju svoje ekslibrise, grafičku oznaku kojom se na prvim stranicama knjige ukrštaju imena autora i vlasnika kolekcije knjiga. Ova slika, znak, nije samo informacija kome knjiga pripada, već i iz čije biblioteke potiče, a istovremeno to je i poruka da je kolekcionar smatrao važnim da se zna da je određeno delo u njegovoj biblioteci.

I upravo kao što je knjiga najčešće umetničko delo izbrušenog duha, tako je i grafika na njenim prednjim stranama u vidu ekslibrisa i malo dizajnersko ili umetničko ostvarenje. Zato i ekslibrisi prerastaju stranice knjige u koje su utisnuti i postaju i sami autorski pečat.

Publicista Dušan Salatić načinio je knjigu „Ekslibris u Subotici” koja upravo na jednom mestu objedinjuje ekslibrise ne samo danas aktivnih kolekcionara i bibliofila već je u njoj podsetio i na neke od najlepših ekslibrisa koje su imali nekadašnji kolekcionari. Takođe, u knjizi su mesto našli i „superekslibrisi” iz Gradske biblioteke u Subotici. Tu se radi o ekslibrisu koji nisu nalepnica, niti su u vidu pečata, već su utisnuti na prvoj stranici u vidu monograma, ili ređe nalepljeni na hrbatu ili na prednjim ili zadnjim koricama.

Dušan Salatić je pravnik, godinama živi i radi u Novom Sadu, ali kaže i dalje se pomalo oseća Subotičaninom, jer je ovde odrastao. I dalje je vezan za Suboticu i Palić i to je bila jedna od činjenica koje su bile odlučujuće u izradi knjige.

„Za ovu temu sam počeo da se interesujem kada sam 1997. godine došao u posed jedne knjige koja je imala pečatni ekslibris subotičke biblioteke i nalepnicu ekslibris. Polako je interesovanje prešlo u ljubav, a onda u ozbiljnu pasiju te je ovo treća knjiga koju sam napisao na temu ekslibrisa. U traganju za ekslibrisima imao sam veliku pomoć antikvara i knjižara Ištvana Rila i kada se nakupilo stotinak komada ekslibrisa Subotičana počeo sam da pišem. Na kraju je nastala ova knjiga objedinjujući moju ljubav i prema Subotici i prema ekslibrisima”, kaže autor.

Salatić je o svojoj knjizi govorio u subotičkoj Gradskoj biblioteci. Ekslibris ili „iz knjige”, može da se shvati i kao „iz biblioteke”, i autor pominje da su ove ilustracije nastale u 15. veku u Nemačkoj, u vreme kada sa pojavom štampe knjiga počinje da se širi i među građanima. Mada u osnovi nastanka ekslibirsa leži potreba da se obeleži imovina, kao neka vrsta odbrane od nesavesnih pozajmljivača, od početka su u njihovu izradu uključeni umetnici. Prve su uradili Direr i Holbajn.

„Za ekslibris se kaže da je to oblast primenjene umetnosti, pošto nalazi primenu na način da se lepi u knjige, i mada je uobičajeno malog formata ona je često velike umetničke snage. U ovoj knjizi sam prikupio rukopisne, pečatne ekslibrise i one u vidu listića. Rukopisni i pečatni su iz Odeljenja starih i retkih knjiga u Subotici, i najstariji rukopisni je iz 1690. godine Za mene je jedan od najlepših ekslibrisa u Srba – ekslibris Vase Stajića, koji je bio i direktor subotičke Gimnazije. On je rađenu na 'vanitas' temu, koja predstavlja razmišljanje o o umetnosti, o prolaznosti života, o uzaludnosti sakupljanja, grabeži. Kada je u pitanju knjiga, ova tema sugeriše smrtnost čoveka, ali knjiga ostaje, i posle njega”, objašnjava Salatić.

Mada se ekslibrisi rade već više od 500 godina, kod nas su stigli relativno kasno. Salatić kaže da je prvi ekslibris imao jedan novosadski plemić 1774. godine, rezan i pisan na latinskom jeziku. Prvi  ćirilični iz 1830. godine vlasništvo je Petra Petrovića Njegoša. Naš sagovornik objašnjava da naše društvene prilike sredinom 20. veka nisu išle naruku ni privatnoj imovini, ni negovanju kulture ekslibrisa.

„Tek negde sedamdesetih godina 20. veka ekslibris je počeo da se izučava na Akademiji primenjenih umetnosti, kada je u pitanju oprema knjige. Danas postoji Ekslibris društvo Vojvodine koje se bavi njegovom promocijom”, kaže Salatić koji je i predsednik tog društva.

U knjizi je Dušan Salatić naveo i najstariji rukopisni ekslibris iz 1694. godine u Gradskoj biblioteci u Subotici koji pripada Georgiju Petroviću, takođe predstavlja superekslibrise koji su izuzetne vrednosti, te ekslibrise brojnih subotičkih kolekcionara knjiga. Pored toga, čitaoce i upoznaje sa umetnicima, autorima koji su pravili ekslibrise poput Karolja Andruška, Đerđa Boroša, Ljiljane Krtinić, Mirka Molnara.