Ništa nije duhovitije od nesreće

Bio je visok, vitak, s osmehom na licu, sportski građen. Crna vizija, koja mu se pripisuje, može zvučati čudno kad se zna da Samjuel Beket (1906–1989) rekao: „Sve što možemo da učinimo jeste da pevamo, ali da pevamo s rečima koje izdaju”. Za njegovog biografa Džejmsa Noulsona bio je svetac koji je voleo viski i žene. Duhovit i pun života, angažovani svedok svog vremena, nije bio ni usamljenik ni asketa, kako hoće legenda. Svirao je klavir, igrao kriket, golf i šah. U ragbiju je bio broj deset što znalci ovog sporta posebno cene. Fanatik kamerne muzike Šuberta i Betovena, operu nije voleo.

Njegovo delo smešta se između Džojsovog, jer mu je bio prijatelj, i Prustovog, jer je 1931. napisao esej o njemu. Iz Prusta je izvukao pouku: za pisca progres nije stvar širine već dubine. Jonesko ga je smatrao lepim, duboko humanim i veoma prijatnim, mada je na njegovom licu bilo „nečeg preteranog i pomalo uznemirujućeg”. Kad god bi pomislio na njega, u sećanje su mu navirali stihovi Alfreda de Vinjija: „Samo ćutanje je silno, sve drugo je nemoć”. Viđao ga je u društvu sa slikarom Bramom van Veldeom, u čuvenom pariskom restoranu „Kupola”. Satima bi tako sedeli uz čaše belog „božolea”, ne prozborivši ni reči. Jedino bi, na rastanku, on izgovorio: „Bilo je prijatno”. Konkretno je bila njegova omiljena reč, a ogromna moralna snaga koju je imao uvek bi pronalazila način da prevaziđe gluposti, da veruje da se može istrajati i da u to ubedi druge. Na to je verovatno uticao njegov otac čije su poslednje reči na samrti bile: „Bori se, bori se, bori se”.

Bio je vlasnik malog paviljona blizu Isija-na-Marni. U Parizu, gde je dugo boravio, stanovao je sa ženom Suzanom u vrlo skromnim stanovima u ulici „De Favorit” i u bulevaru „Sen Žak”. Posle jednog sudskog procesa, na kome je bio svedok, nepoznati prolaznik ga je nožem napao na ulici.

Staro pozorište je uništio i stvorio novo u kome je muzika postala jedan od likova. Pisao je čitaocu za uvo, poklanjao mu ritmovani tekst koji diše. Pesnik, on je osluškivao jezik tamo gde nema ni zamenica, ni rešenja, ni odgovora, ni mogućeg stava. Ništa nije voleo kao muziku u jeziku, muziku Rasina, muziku Apolinera. Bio je opsednut glasom koji izgovara tekst. Veliki deo njegovog rada počivao je na probama na kojima je on mnogo više bio dirigent orkestra nego reditelj. Sam je otkrio da ga je pisanje odvelo u tišinu, naspram litice i da je morao da nastavi. To jeste bilo nemoguće, ali je smatrao da mu je posao da čelo prisloni uz stenu i pomeri je za milimetar. Zato što nemoguće ne samo da postoji, ono je i neizbežno. Kažiprst se mora uperiti i prema stolu i prema hiljadama svetlosnih godina.

Iako je čovek sa njim bio u društvu sa dva milenijuma evropske kulture, nije voleo da mu se postavljaju „velika pitanja”. Nije voleo ni da govori o svom delu. Celog života praktikovao je psihoanalizu, možda stoga što je oduvek imao utisak da u njemu postoji neko biće ubijeno pre njegovog rođenja. Hteo je da ga pronađe i da ga oživi. Voleti život za njega je bilo zalagati se za uništenje – uništenje onoga što život obrvava i što ga kvari.

Veliki poznavalac slikarstva i prijatelj slikara, govorio je da su Karavađo i Fridrih stvorili Godoa, a ne on. I kao što su mu navodi iz Miltona, Dantea i Rasina navirali sami od sebe, tako je bilo i sa slikama velikih autora. U njegovoj biografiji slike i knjige bile su važne koliko i ljudi.

Obožavao je da šeta i ceo Pariz bi prelazio pešice. U časovima „očajanja”, bežeći iz francuske prestonice, pogled bi bacao ili na svoje selo na Seni-i-Marni ili prema Tunisu, Sardiniji, Maroku. Tamo je u plivanju provodio nedelje, pocrneo i umoran.

Izgnanik, on nikad nije prekinuo s rodnom Irskom koju je Džojs proglasio „krmačom koja jede svoje prasiće”. Irska, koja je kod njega izazivala ogorčenje zbog zabrana i cenzurisanja dela, bila je i neiscrpan izvor inspiracije i dekora. Daleka, unutrašnja, izgnanička, nije bila zemlja već pejzaž od koga je morao da utekne da bi pronašao sebe. Tako je čitavo njegovo delo odlazak iz starog zavičaja i izum novog, mitskog i samo njegovog, a ne geografskog i nostalgičnog. U poslednjim proznim ostvarenjima atmosfera koju je stvorio je jutarnja, maglovita, dremljiva: seoski putevi, magarci, stari bicikli, starci u dronjcima što nikad nisu upotrebili šampon i mumlaju sebi u bradu.

Levičar, koji je učestvovao u francuskom Pokretu otpora, pisac koji je otkrio Margaret Diras i čije su predstave izazivale skandal, smatrao je da ništa nije duhovitije od nesreće. Život je partija izgubljena unapred: šahovska tabla po kojoj se krećemo vremenom postaje naš doživotni zatvor i kanta u kojoj smo otpadak. I za to nema leka.

Smrt ga je oduvek opsedala. Čak je i prozor njegovog pariskog stana gledao na bulevar „Sen Žak” i dvorište zatvora „Sante” gde su se izvršavale smrtne kazne giljotiniranjem. Naročito ga je zanimao slučaj osuđenika koji je pristao da se ispita komunikacija sa njegovom odsečenom glavom. U izvesnom smislu i njegova smrt, posle deset dana polukome ispunjene snovima, kakvu je opisao u svom delu, bila je možda baš ono čega se najviše plašio. Na kraju, vid je gubio sve više i nije napuštao kolica.

Samjuel Beket na svoju prvu knjigu – autobiografski roman o umetnosti i seksu, napisan u dvadeset šestoj godini u Parizu i svuda odbijen – nikad nije bio ponosan. Popuštajući pod pritiskom prijatelja, kardiologa i izdavača O’Brajena, Beket ga ovlašćuje da ga objavi posle njegove smrti. Knjiga Dream of Fair to Midding Womenodmah je postala predmet skandala. Objavljena u Dablinu, izazvala je ogorčenu kritiku Beketovog dugogodišnjeg londonskog izdavača Džona Kaldera: smatrao je da je izdanje nepotrebno ekstravagantno. Izvesni su to protumačili kao ljubomoru, drugi – kao nanošenje štete mrtvom autoru.