Odlazak „najslobodnijeg čoveka”

Jedan od najznačajnijih i najuticajnijih autora u istoriji evropske i svetske kinematografije Bela Tar preminuo je u 71. godini, objavila je zvanično Evropska filmska akademija, a vest je preneo i magazin „Varajeti”.

Gergelj Karačonj, gradonačelnik Budimpešte i lider opozicije, izjavio je: „Najslobodniji čovek kog sam poznavao, umro je. Odajem počast gospodinu Taru zbog njegovog zalaganja za ono što je suštinsko: ljudsko dostojanstvo.”

U zvaničnom saopštenju navodi se da je Tar preminuo posle duge i teške bolesti, a njegov odlazak označava kraj jedne ere za autorski film, u kojem je bio prepoznatljiv po svom radikalnom stilu, dugim kadrovima i beskompromisnoj crno-beloj estetici. Svoju rediteljsku karijeru Tar je počeo kratkim periodom onoga što on naziva „društvenim bioskopom”, čiji je cilj bio ponuditi svakodnevne priče o običnim ljudima, često u stilu cinema vérité, navode mađarske agencije.

Tokom sledeće decenije, filmski stil i tematski elementi njegovih filmova promenili su se. Tarovi filmovi su tumačeni kao pesimistički pogled na čovečanstvo; likovi u njegovim delima su često cinični i imaju burne međusobne odnose na način na koji kritičari smatraju crnim humorom. „Jesenji almanah” (1984) prati stanovnike oronulog stana dok se bore da žive zajedno dok dele svoja neprijateljstva.

Drama „Prokletstvo” (1988) bila je hvaljena zbog slabog i kontrolisanog pokreta kamere, po čemu će Tar postati međunarodno poznat. „Satantango” (1994) i „Verkmajsterove harmonije” (2000) nastavili su sa njegovim tmurnim i pustim predstavljanjem stvarnosti, uključujući apokaliptične prizvuke; prvi se ponekad pojavljuje u naučnim anketama o najvećim filmovima ikada snimljenim, a drugi je dobio široko priznanje kritičara. Film „Satantango”, zasnovan na istoimenom romanu njegovog prijatelja, nobelovca, Lasla Krasnahorkaija, prati marginalne junake, raseljene radnike sa farme, u ludom lopovskom pohodu. Prosečan kadar u ovom filmu traje oko dva i po minuta, dok u tipičnom holivudskom filmu prosečan kadar traje dve i po sekunde. „Verkmajsterove harmonije”, takođe po romanu Krasnahorkaija, govori o dolasku zloslutnog cirkusa u bedan i prljav provincijski grad, donoseći nemir.

Ovi filmovi hvaljeni su na evropskim filmskim festivalima, Tar je dobio nekoliko nagrada na Berlinalu, a pohvale su došle i od kolega, nekonvencionalnih filmskih reditelja, poput Džima Džarmuša i Gasa Van Santa. Suzan Sontag nazvala je „Satantango”– očaravajućim. Međutim, širi krug kritičara nije prihvatio Tarov rad, koji nije postao popularan ni u Evropi niti u Americi. Ipak, kritičar „Njujork tajmsa” A. O. Skot, napisao je 2012. godine da u Tarovim filmovima uvek im nečeg drevnog, ali i bezvremenskog, i da je Tar na neki način izmeštena pojava u savremenom filmskom stvaralaštvu, da kao takav više liči na nekog srednjevekovnog majstora koji kleše u kamenu i koji se dočepao kamere, pronalazeći lepotu i u najtužnijim pojavama ovoga sveta.

„Većina filmova zasnovani su na informacijama. Za njih je informacija samo priča. Za mene je to sve – vreme, prostor, stvari koje nisu u direktnoj vezi sa pripovedanjem. Radim trideset godina i kao da snimam jedan te isti film – o ljudskom dostojanstvu. Molim vas ne uništavajte to, ne ponižavajte. Siromašni, ružni, tužni ljudi imaju pravo na život”, rekao je Bela Tar u jednom intervjuu.

Tar se kasnije takmičio na i Filmskom festivalu u Kanu 2007. sa svojim filmom „Čovek iz Londona”, koji je dobio umereno pozitivne kritike.

Tarov eksperimentalni stil istraživao je ideje vremena i pripovedanja u filmu, sa kadrovima koji su trajali čitave minute i koji su pratili nejasne linije priče, opisujući stanja u društvu i psihologiju junaka. Kamera se zadržavala na licima glumaca, a Tar je težio tome da prodre iza vidljivih emocija. Specifičnu emotivnu snagu u njegovim filmovima imali su i sumorni mađarski predeli, sačinjeni od kiše, blata i gotovo napuštenih sela.

Česti njegovi saradnici su romanopisac Laslo Krasnahorkai, filmski kompozitor Mihali Vig, snimatelj Fred Kelemen, glumica Erika Bok i Agnes Hranicki, koja se ponekad navodi kao koreditelj njegova poslednja tri dela. Nakon objavljivanja svog filma „Torinski konj” (2011), na čijem je scenariju Taru takođe pomagao Krasnahorkai, i koji je osvojio Veliku nagradu žirija na Berlinalu 2011. godine, dospevši na mnoge liste „najboljih” kritičara na kraju godine, Tar je najavio da se definitivno povlači iz režije dugometražnog filma.