U no­vu go­di­nu s no­vim ime­nom

Pan­če­vo – Me­đu raz­li­či­tim sta­ti­sti­ka­ma ko­je su ak­tu­el­ne na kra­ju jed­ne i po­čet­kom no­ve ka­len­dar­ske go­di­ne, u Pan­če­vu je in­te­re­sant­na ona ko­ja ka­zu­je da je tek mi­nu­le 2025. tač­no 113 Pan­če­va­ca pro­me­ni­lo ili ime ili pre­zi­me ili lič­no ime. Ovo po­sled­nje, po re­či­ma ov­da­šnjih ma­ti­ča­ra, zna­či da su ne­ki pod­no­si­o­ci zah­te­va od­lu­či­li da pro­me­ne, ni ma­nje ni vi­še, ne­go i ime i pre­zi­me. Iako de­lu­je neo­bič­no, ta­kvi zah­te­vi su re­la­tiv­no če­sti, na­po­mi­nju u Ma­tič­noj slu­žbi. Ipak, pro­šle go­di­ne je za­be­le­žen bla­gi pad zah­te­va, bu­du­ći da ih je, re­ci­mo, u 2024. go­di­ni bi­lo – čak 140.

Za ova­kav ko­rak naj­če­šće se od­lu­ču­ju že­ne na­kon raz­vo­da i uzi­ma­nje pre­zi­me­na pre skla­pa­nja bra­ka, ali i mu­škar­ci, a kao mo­tiv se još na­vo­de in­tim­ni raz­lo­zi. Me­đu ta­kvim, na­vo­de ma­ti­ča­ri, ima pri­me­ra pro­me­ne neo­bič­nih pre­zi­me­na, ko­ja „od­ska­ču” i pred­met su pod­sme­ha oko­li­ne, ili su nji­ho­vi vla­sni­ci ne­za­do­volj­ni iz­bo­rom svo­jih ro­di­te­lja. U ovoj evi­den­ci­ji, s go­di­na­ma je i sve ma­nje neo­bič­nih ime­na, a vla­da­vi­nu me­đu žen­skim na­sta­vlja­ju So­fi­je i An­đe­le, uz sve če­šću po­ja­vu onih kra­ćih kao što su Du­nja i Mi­la, Iva, Ema i Ta­ra, dok u kon­ku­ren­ci­ji mu­ških vo­de Bog­dan, Vu­kan, Va­si­li­je i Du­šan.

Me­đu­tim, ima i ozbilj­ni­jih mo­ti­va i slu­ča­je­va me­đu oni­ma ko­ji is­ka­zu­ju že­lju da iz ra­zno­ra­znih raz­lo­ga pot­pu­no ras­ki­nu ve­ze sa po­ro­dič­nim po­re­klom. Oni se od­lu­ču­ju da uzmu maj­či­no pre­zi­me jer su, re­ci­mo, u lo­šim od­no­si­ma sa ocem, dok se de­ci pre­zi­me me­nja na­kon utvr­đi­va­nja ili ospo­ra­va­nja očin­stva. Ma­tič­ne knji­ge još po­ka­zu­ju da se za pro­me­nu pre­zi­me­na od­lu­ču­ju i mno­ga de­ca ko­ja su od­ra­sla sa maj­ka­ma, a otac ni­je bri­nuo o nji­ma, iako ih je pri­znao na ro­đe­nju. Nji­ma je po za­ko­nu do­zvo­lje­no da o to­me sa­mi do­ne­su od­lu­ku već na­kon na­pu­nje­ne 15. go­di­ne, ali u ta­kvim si­tu­a­ci­ja­ma ma­ti­ča­ri tra­že kon­sul­ta­ci­ju i mi­šlje­nje cen­ta­ra za so­ci­jal­ni rad. 

Ta­ko­đe, ne­ma­li je broj pri­me­ra da Ro­mi uzi­ma­ju srp­ska ime­na ili na svo­ja pre­zi­me­na do­da­ju „ić”, jer sma­tra­ju da će se ta­ko br­že za­po­sli­ti ili da će se bo­lje uklo­pi­ti i bi­ti pri­hva­će­ni u dru­štvu, a naj­vi­še u svo­joj ne­po­sred­noj oko­li­ni.

U od­no­su na ra­ni­ji pe­ri­od iz­gu­bi­li su se slu­ča­je­vi „pre­kr­šta­va­nja”, ma­hom mu­ška­ra­ca, ko­ji su že­le­ći da iz­vr­da­ju za­kon, iz­beg­nu „re­šet­ke” ili pla­ća­nje po­re­za, tra­ži­li no­vi iden­ti­tet. U me­đu­vre­me­nu su i „ta­kvi” upo­zna­ti sa po­stup­kom da ma­ti­ča­ri po slu­žbe­noj du­žno­sti ša­lju po­li­cij­skoj upra­vi po­dat­ke ra­di pro­ve­re sva­ke oso­be ko­ja je pod­ne­la zah­tev, te da se sve evi­den­ci­je vo­de po ma­tič­nom bro­ju, a ne sa­mo po lič­nom ime­nu, upra­vo ka­ko bi bi­le spre­če­ne zlo­u­po­tre­be. 

Po lič­nom iz­bo­ru mo­že se zah­te­va­ti pro­me­na i ime­na i pre­zi­me­na, ili bi­lo ime­na bi­lo pre­zi­me­na. Za taj čin, po­red iz­vo­da iz ma­tič­ne knji­ge ro­đe­nih, od­no­sno ven­ča­nih, neo­p­hod­no je i uve­re­nja o dr­ža­vljan­stvu, da ni­je po­dig­nu­ta op­tu­žni­ca i da se ne vo­di is­tra­ga, da li­ce ni­je osu­đe­no za kri­vič­no de­lo ko­je se go­ni po slu­žbe­noj du­žno­sti, te da ne­ma ne­iz­mi­re­nih po­re­skih oba­ve­za i za iz­dr­ža­va­nje de­ce, brač­nog dru­ga, ro­di­te­lja ili srod­ni­ka. Stran­ka ovu do­ku­men­ta­ci­ju mo­že da pri­ba­vi sa­ma ili da pot­pi­še iz­ja­vu da je sa­gla­sna da taj po­sao oba­vi nad­le­žni or­gan Grad­ske upra­ve, a do­bra vest za sve za­in­te­re­so­va­ne je da je re­pu­blič­ka ad­mi­ni­stra­tiv­na tak­sa pre­po­lo­vlje­na u od­no­su na pro­šlu go­di­nu i iz­no­si 1.030 di­na­ra.

A po­ja­ve se s vre­me­na na vre­me i oni ko­ji se pre­mi­šlja­ju, pa ime me­nja­ju i po ne­ko­li­ko pu­ta, do onih ko­ji se u tom pre­do­mi­šlja­nju vra­te na ono iz pr­ve lič­ne kar­te. Ma­ti­ča­ri skre­ću pa­žnju da dr­ža­va do­pu­šta ta­kvu „neo­gra­ni­če­nu” slo­bo­du, uz sa­mo je­dan uslov – da no­vo ime ili pre­zi­me bu­de u skla­du sa na­šim obi­ča­ji­ma, od­no­sno da ni­je po­grd­no.