У но­ву го­ди­ну с но­вим име­ном

Пан­че­во – Ме­ђу раз­ли­чи­тим ста­ти­сти­ка­ма ко­је су ак­ту­ел­не на кра­ју јед­не и по­чет­ком но­ве ка­лен­дар­ске го­ди­не, у Пан­че­ву је ин­те­ре­сант­на она ко­ја ка­зу­је да је тек ми­ну­ле 2025. тач­но 113 Пан­че­ва­ца про­ме­ни­ло или име или пре­зи­ме или лич­но име. Ово по­след­ње, по ре­чи­ма ов­да­шњих ма­ти­ча­ра, зна­чи да су не­ки под­но­си­о­ци зах­те­ва од­лу­чи­ли да про­ме­не, ни ма­ње ни ви­ше, не­го и име и пре­зи­ме. Иако де­лу­је нео­бич­но, та­кви зах­те­ви су ре­ла­тив­но че­сти, на­по­ми­њу у Ма­тич­ној слу­жби. Ипак, про­шле го­ди­не је за­бе­ле­жен бла­ги пад зах­те­ва, бу­ду­ћи да их је, ре­ци­мо, у 2024. го­ди­ни би­ло – чак 140.

За ова­кав ко­рак нај­че­шће се од­лу­чу­ју же­не на­кон раз­во­да и узи­ма­ње пре­зи­ме­на пре скла­па­ња бра­ка, али и му­шкар­ци, а као мо­тив се још на­во­де ин­тим­ни раз­ло­зи. Ме­ђу та­квим, на­во­де ма­ти­ча­ри, има при­ме­ра про­ме­не нео­бич­них пре­зи­ме­на, ко­ја „од­ска­чу” и пред­мет су под­сме­ха око­ли­не, или су њи­хо­ви вла­сни­ци не­за­до­вољ­ни из­бо­ром сво­јих ро­ди­те­ља. У овој еви­ден­ци­ји, с го­ди­на­ма је и све ма­ње нео­бич­них име­на, а вла­да­ви­ну ме­ђу жен­ским на­ста­вља­ју Со­фи­је и Ан­ђе­ле, уз све че­шћу по­ја­ву оних кра­ћих као што су Ду­ња и Ми­ла, Ива, Ема и Та­ра, док у кон­ку­рен­ци­ји му­шких во­де Бог­дан, Ву­кан, Ва­си­ли­је и Ду­шан.

Ме­ђу­тим, има и озбиљ­ни­јих мо­ти­ва и слу­ча­је­ва ме­ђу они­ма ко­ји ис­ка­зу­ју же­љу да из ра­зно­ра­зних раз­ло­га пот­пу­но рас­ки­ну ве­зе са по­ро­дич­ним по­ре­клом. Они се од­лу­чу­ју да узму мај­чи­но пре­зи­ме јер су, ре­ци­мо, у ло­шим од­но­си­ма са оцем, док се де­ци пре­зи­ме ме­ња на­кон утвр­ђи­ва­ња или оспо­ра­ва­ња очин­ства. Ма­тич­не књи­ге још по­ка­зу­ју да се за про­ме­ну пре­зи­ме­на од­лу­чу­ју и мно­га де­ца ко­ја су од­ра­сла са мај­ка­ма, а отац ни­је бри­нуо о њи­ма, иако их је при­знао на ро­ђе­њу. Њи­ма је по за­ко­ну до­зво­ље­но да о то­ме са­ми до­не­су од­лу­ку већ на­кон на­пу­ње­не 15. го­ди­не, али у та­квим си­ту­а­ци­ја­ма ма­ти­ча­ри тра­же кон­сул­та­ци­ју и ми­шље­ње цен­та­ра за со­ци­јал­ни рад. 

Та­ко­ђе, не­ма­ли је број при­ме­ра да Ро­ми узи­ма­ју срп­ска име­на или на сво­ја пре­зи­ме­на до­да­ју „ић”, јер сма­тра­ју да ће се та­ко бр­же за­по­сли­ти или да ће се бо­ље укло­пи­ти и би­ти при­хва­ће­ни у дру­штву, а нај­ви­ше у сво­јој не­по­сред­ној око­ли­ни.

У од­но­су на ра­ни­ји пе­ри­од из­гу­би­ли су се слу­ча­је­ви „пре­кр­шта­ва­ња”, ма­хом му­шка­ра­ца, ко­ји су же­ле­ћи да из­вр­да­ју за­кон, из­бег­ну „ре­шет­ке” или пла­ћа­ње по­ре­за, тра­жи­ли но­ви иден­ти­тет. У ме­ђу­вре­ме­ну су и „та­кви” упо­зна­ти са по­ступ­ком да ма­ти­ча­ри по слу­жбе­ној ду­жно­сти ша­љу по­ли­циј­ској упра­ви по­дат­ке ра­ди про­ве­ре сва­ке осо­бе ко­ја је под­не­ла зах­тев, те да се све еви­ден­ци­је во­де по ма­тич­ном бро­ју, а не са­мо по лич­ном име­ну, упра­во ка­ко би би­ле спре­че­не зло­у­по­тре­бе. 

По лич­ном из­бо­ру мо­же се зах­те­ва­ти про­ме­на и име­на и пре­зи­ме­на, или би­ло име­на би­ло пре­зи­ме­на. За тај чин, по­ред из­во­да из ма­тич­не књи­ге ро­ђе­них, од­но­сно вен­ча­них, нео­п­ход­но је и уве­ре­ња о др­жа­вљан­ству, да ни­је по­диг­ну­та оп­ту­жни­ца и да се не во­ди ис­тра­га, да ли­це ни­је осу­ђе­но за кри­вич­но де­ло ко­је се го­ни по слу­жбе­ној ду­жно­сти, те да не­ма не­из­ми­ре­них по­ре­ских оба­ве­за и за из­др­жа­ва­ње де­це, брач­ног дру­га, ро­ди­те­ља или срод­ни­ка. Стран­ка ову до­ку­мен­та­ци­ју мо­же да при­ба­ви са­ма или да пот­пи­ше из­ја­ву да је са­гла­сна да тај по­сао оба­ви над­ле­жни ор­ган Град­ске упра­ве, а до­бра вест за све за­ин­те­ре­со­ва­не је да је ре­пу­блич­ка ад­ми­ни­стра­тив­на так­са пре­по­ло­вље­на у од­но­су на про­шлу го­ди­ну и из­но­си 1.030 ди­на­ра.

А по­ја­ве се с вре­ме­на на вре­ме и они ко­ји се пре­ми­шља­ју, па име ме­ња­ју и по не­ко­ли­ко пу­та, до оних ко­ји се у том пре­до­ми­шља­њу вра­те на оно из пр­ве лич­не кар­те. Ма­ти­ча­ри скре­ћу па­жњу да др­жа­ва до­пу­шта та­кву „нео­гра­ни­че­ну” сло­бо­ду, уз са­мо је­дан услов – да но­во име или пре­зи­ме бу­де у скла­ду са на­шим оби­ча­ји­ма, од­но­сно да ни­је по­грд­но.