Mogla sam da se zovem Politika

Kada me pitaju da li se sećam neke anegdote iz profesionalne karijere mog pokojnog oca Dušana Pejaka, dopisnika „Politike” iz Loznice, obično kažem da je, osim devedesetih i egzodusa srpskog naroda preko Drine, sve bilo beskrajni niz anegdota. Moj otac je bio učtiv i, kako bi to narod rekao, učinljiv čovek. Nikada nije pravio granicu između privatnog i poslovnog života – on je strasno živeo novinarstvo.

Davno sam naučila da kosmička pravda ne postoji. Da je ima, živeo bi duže od 55 godina, pisao bi danonoćno i negde na zemaljskom šaru bi predstavljao svoju voljenu zemlju i svoju „Politiku”. Slušala sam ga kako se, od Linca do daleke Mitilene, ponosno predstavlja kao novinar najuglednijeg i najstarijeg lista na Balkanu. Od njega sam naučila kako uvek i svuda možeš napraviti reportažu i biti dostojan predstavnik svoje kuće, jezika i pisma. Visoki pitomi čovek velike fizičke snage bio je u stanju da se ozbiljno naljuti ako neko potceni „Politiku”, da savlada poriv da se raspravlja i, pobedivši sebe, smireno objasni genezu i značaj novina stvorenih 1904. u Beogradu.

Sa imenom sam, mada ga ne volim, ipak imala sreće! Naime, tolika je bila ljubav mog oca prema „Politici” da sam se mogla zvati Politika Pejak. S obzirom na to da sam se uvek muvala u njegovoj blizini, rano sam upila lekcije o čojstvu i junaštvu i učila Njegoševe stihove da bih zaslužila uvažavanje svog oca. Mnogo kasnije, kada me je zatekao sa cigaretom, „Politika” je bila spasonosna, jer sam u svoju odbranu iznela neoborive argumente – novinarke sa kojima smo sedeli u kafani „Šumatovac” su elegantno među prstima držale cigaršpic, te kakva bih ja to novinarka bila ako bih se razlikovala od njih.

Rasla sam uz ezoterijske reči: šlajfna, lid, desk, dedlajn, redakcija i shvatala veličanstvenost, odgovornost i ozbiljnost novinarske profesije. U očevom sistemu vrednosti novinarstvo je bilo neuporedivo više od posla – sam način života, apsolutna posvećenost plemenitom zadatku da svet učini boljim, da istina uvek bude imperativ. A kada zaliči da istina ima više, onda treba dati prostor i priliku svakome da iznese svoju.

Dušan je formalno bio dopisnik iz Loznice. Kancelariju nije imao i zato je bila tamo gde je on – olovka i blok zgodan da stane u džep i mesto gde postoji telefon da izdiktira rubriku stenografima; a bio je svuda, od zaselaka na Tari, preko Perućca, pa nizvodno: domaćinstva i kafane na obe obale Drine, mesne zajednice, stanice policije, crkvene sale, sale za svadbe, svečarske atmosfere slava. A onda neočekivano, iz kariranih flanelskih košulja, vunenog prsluka i farmerki, uskoči u odelo i ljudi tvrde da su ga sreli u Vukovoj zadužbini ili Klubu književnika. Ta je sveobuhvatnost i sveprisutnost imala svoje duhovne i geografske konstante. Dozvoljavao mi je da sumnjam u njegov roditeljski, ali nikad u autoritet Njegoša i Vuka. I nikad nisam smela, mada sam smela sve, da kažem da postoji lepše mesto od Banje Koviljače, ni zdanje glamuroznije od Kur-salona, niti bolji kutak za razgovore o kulturi od Krcine kafane kraj Žeravije u Tršiću, ni značajnija manifestacija od Vukovog sabora.

Takmičili se ko bolje piše i ko će objaviti više naslova. Jednog jutra sam morala da priznam potpuni poraz i nerado mu potvrdila da je bolji, uz opasku: „Nedostaje ti samo čitulja i današnja ’Politika’ bi bila potpuno u tvom znaku.” I sada me bole te neoprezne reči, jer sam ih doživela na Preobraženje 2002, kada su se uobličile u nenadanu i nepravednu stvarnost – moj otac je trajno otišao, ostvarivši mi, kroz veliku bol, životnu želju da u jednom periodu života budem novinarka „Politike”.

Lepi Dule mi je ostavio ogromno nasleđe: dobre i umne ljude za prijatelje i mogućnost da na mnogo mesta, od kafana u priobalju Drine do prestižnih ustanova u Beogradu, rečenicom „Ja sam Pejakova ćerka” otključam sva vrata.

Kada bi više sile omogućile da mu kažem nekoliko rečenica, raportirala bih da su njegove obožavane unuke Joca i Lana Njanja ovaj svet i naše živote oplemenile Vukom, Dušanom, Despotom, Nikolom i Magdalenom. Da tri starija dečaka odlično znaju ko je bio Lepi Dule, novinar „Politike” koga su sva deca volela. I da mali Dušan pokazuje sklonost ka novinarstvu!

*Direktorka Biblioteke Vukovog zavičaja