Могла сам да се зовем Политика

Када ме питају да ли се сећам неке анегдоте из професионалне каријере мог покојног оца Душана Пејака, дописника „Политике” из Лознице, обично кажем да је, осим деведесетих и егзодуса српског народа преко Дрине, све било бескрајни низ анегдота. Мој отац је био учтив и, како би то народ рекао, учинљив човек. Никада није правио границу између приватног и пословног живота – он је страсно живео новинарство.

Давно сам научила да космичка правда не постоји. Да је има, живео би дуже од 55 година, писао би даноноћно и негде на земаљском шару би представљао своју вољену земљу и своју „Политику”. Слушала сам га како се, од Линца до далеке Митилене, поносно представља као новинар најугледнијег и најстаријег листа на Балкану. Од њега сам научила како увек и свуда можеш направити репортажу и бити достојан представник своје куће, језика и писма. Високи питоми човек велике физичке снаге био је у стању да се озбиљно наљути ако неко потцени „Политику”, да савлада порив да се расправља и, победивши себе, смирено објасни генезу и значај новина створених 1904. у Београду.

Са именом сам, мада га не волим, ипак имала среће! Наиме, толика је била љубав мог оца према „Политици” да сам се могла звати Политика Пејак. С обзиром на то да сам се увек мувала у његовој близини, рано сам упила лекције о чојству и јунаштву и учила Његошеве стихове да бих заслужила уважавање свог оца. Много касније, када ме је затекао са цигаретом, „Политика” је била спасоносна, јер сам у своју одбрану изнела необориве аргументе – новинарке са којима смо седели у кафани „Шуматовац” су елегантно међу прстима држале цигаршпиц, те каква бих ја то новинарка била ако бих се разликовала од њих.

Расла сам уз езотеријске речи: шлајфна, лид, деск, дедлајн, редакција и схватала величанственост, одговорност и озбиљност новинарске професије. У очевом систему вредности новинарство је било неупоредиво више од посла – сам начин живота, апсолутна посвећеност племенитом задатку да свет учини бољим, да истина увек буде императив. А када заличи да истина има више, онда треба дати простор и прилику свакоме да изнесе своју.

Душан је формално био дописник из Лознице. Канцеларију није имао и зато је била тамо где је он – оловка и блок згодан да стане у џеп и место где постоји телефон да издиктира рубрику стенографима; а био је свуда, од заселака на Тари, преко Перућца, па низводно: домаћинства и кафане на обе обале Дрине, месне заједнице, станице полиције, црквене сале, сале за свадбе, свечарске атмосфере слава. А онда неочекивано, из карираних фланелских кошуља, вуненог прслука и фармерки, ускочи у одело и људи тврде да су га срели у Вуковој задужбини или Клубу књижевника. Та је свеобухватност и свеприсутност имала своје духовне и географске константе. Дозвољавао ми је да сумњам у његов родитељски, али никад у ауторитет Његоша и Вука. И никад нисам смела, мада сам смела све, да кажем да постоји лепше место од Бање Ковиљаче, ни здање гламурозније од Кур-салона, нити бољи кутак за разговоре о култури од Крцине кафане крај Жеравије у Тршићу, ни значајнија манифестација од Вуковог сабора.

Такмичили се ко боље пише и ко ће објавити више наслова. Једног јутра сам морала да признам потпуни пораз и нерадо му потврдила да је бољи, уз опаску: „Недостаје ти само читуља и данашња ’Политика’ би била потпуно у твом знаку.” И сада ме боле те неопрезне речи, јер сам их доживела на Преображење 2002, када су се уобличиле у ненадану и неправедну стварност – мој отац је трајно отишао, остваривши ми, кроз велику бол, животну жељу да у једном периоду живота будем новинарка „Политике”.

Лепи Дуле ми је оставио огромно наслеђе: добре и умне људе за пријатеље и могућност да на много места, од кафана у приобаљу Дрине до престижних установа у Београду, реченицом „Ја сам Пејакова ћерка” откључам сва врата.

Када би више силе омогућиле да му кажем неколико реченица, рапортирала бих да су његове обожаване унуке Јоца и Лана Њања овај свет и наше животе оплемениле Вуком, Душаном, Деспотом, Николом и Магдаленом. Да три старија дечака одлично знају ко је био Лепи Дуле, новинар „Политике” кога су сва деца волела. И да мали Душан показује склоност ка новинарству!

*Директорка Библиотеке Вуковог завичаја