Stratište na Sajmu

Posle dužeg vremena Televizija B 92 zaličila je na sebe. Zato je, valjda, kako piše na njenom vebsajtu, „s ponosom” ponudila dokumentarac „Staro sajmište, istorija jednog logora”.

Ovaj dvodelni program prikladan je početno postavljenom profilu B 92 i zalaganju za emisije istraživačkog novinarstva. U ovom slučaju istraživačko-otkrivalačka komponenta nije bila u nivou golih činjenica, jer su one istorijski poznate, već u domenu njihovog potvrđivanja i uobličavanja u snažno medijsko svedočenje.

Dodatna vrednost je ne samo u podsećanju na stradanja Jevreja, Cigana, Srba... na ovom stratištu u sadašnjem Beogradu, već i u poruci da to mesto valja da bude dostojnije obeleženo, možda baš u vidu Muzeja holokausta. Slojevi prošlosti Starog sajmišta, ne samo kao gubilišta nego i kao spomenika kulture, s obzirom na njegovu arhitektonsku izuzetnost u vremenu pre, i na umetnički značaj slikarske kolonije koja je tu obitavala posle Drugog svetskog rata, vape da se njegovi današnji ostaci zaštite od zaborava i zapuštenosti.

Dokumentarac Televizije B 92 urađen je u najboljem obrascu i po zanatskim merilima „bibisijevske škole”. Oslonjen najpre na iskaze preživelih paćenika iz ovog mučilišta, dokumentarac je stvorio sliku o tragediji 32.000 nesrećnika koje je sudbina dovela u nemački nacistički „Lager Zemun” u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Držeći se samo krupnih planova tih mučenika koji su pripovedali o sopstvenim iskustvima – ali zapravo i onih deset hiljada umrlih i pobijenih – autori su dobro procenili da ta staračka lica mogu biti ubedljiva koliko i potresne reči i pustili su ih da „govore” grčem, jecajem, bolnim osmesima.

Korak dalje otišli su rekonstrukcijom događaja kroz igrane delove, usredsredivši se na neke od ključnih situacija i tipičnih aktera – poput fatalne „dušegupke”, pokretne gasne komore u koju su ulazili živi, a u Jajince stizali mrtvi muškarci, žene i deca, zatim okrutnih kapoa-batinaša sa drvenim palicama, pa logoraša-skeleta koji su besmislenim radnim zadacima ponižavani i iscrpljivani do smrti.

Uz veoma potrebne i uvek ilustrativne arhivske materijale, zapise i snimke, „Staro sajmište” upotpunilo je svoju delotvornost postavši zaokružen, uverljiv i uzbuđujuće uznemirujući dokument. U njegovom stvaranju učestvovao je veliki i dokazano profesionalan autorski tim.

Pri tom neobično deluje što se na najavnoj špici emisije prvo pojavilo ime direktora TV kuće B 92. Piše tu, naime, sledeće: „Projekat Verana Matića – Nezavisni za istinu”. Čini se logičnim da direktor odobrava projekte u produkciji televizije kojoj je na čelu, kao i da ih predlaže i podržava. Ali ne baš i da ih sam kreira. Ili prisvaja. Ovakvo potpisivanje na TV špicama doskora nije praktikovano. No, otkako je direktor RTS-a Aleksandar Tijanić zauzeo prvu poziciju na špicama popularnih igranih serija, počela je, izgleda, neka nova moda.

Je li to znak pojačane rukovodilačke odgovornosti ili samouživanja u slavi znaće se ako dosledno nastave da se potpisuju i na „boflu” koji povremeno izlazi iz njihovih medijskih fabrika.