Стратиште на Сајму

После дужег времена Телевизија Б 92 заличила је на себе. Зато је, ваљда, како пише на њеном вебсајту, „с поносом” понудила документарац „Старо сајмиште, историја једног логора”.

Овај дводелни програм прикладан је почетно постављеном профилу Б 92 и залагању за емисије истраживачког новинарства. У овом случају истраживачко-откривалачка компонента није била у нивоу голих чињеница, јер су оне историјски познате, већ у домену њиховог потврђивања и уобличавања у снажно медијско сведочење.

Додатна вредност је не само у подсећању на страдања Јевреја, Цигана, Срба... на овом стратишту у садашњем Београду, већ и у поруци да то место ваља да буде достојније обележено, можда баш у виду Музеја холокауста. Слојеви прошлости Старог сајмишта, не само као губилишта него и као споменика културе, с обзиром на његову архитектонску изузетност у времену пре, и на уметнички значај сликарске колоније која је ту обитавала после Другог светског рата, вапе да се његови данашњи остаци заштите од заборава и запуштености.

Документарац Телевизије Б 92 урађен је у најбољем обрасцу и по занатским мерилима „бибисијевске школе”. Ослоњен најпре на исказе преживелих паћеника из овог мучилишта, документарац је створио слику о трагедији 32.000 несрећника које је судбина довела у немачки нацистички „Лагер Земун” у тадашњој Независној Држави Хрватској. Држећи се само крупних планова тих мученика који су приповедали о сопственим искуствима – али заправо и оних десет хиљада умрлих и побијених – аутори су добро проценили да та старачка лица могу бити убедљива колико и потресне речи и пустили су их да „говоре” грчем, јецајем, болним осмесима.

Корак даље отишли су реконструкцијом догађаја кроз игране делове, усредсредивши се на неке од кључних ситуација и типичних актера – попут фаталне „душегупке”, покретне гасне коморе у коју су улазили живи, а у Јајинце стизали мртви мушкарци, жене и деца, затим окрутних капоа-батинаша са дрвеним палицама, па логораша-скелета који су бесмисленим радним задацима понижавани и исцрпљивани до смрти.

Уз веома потребне и увек илустративне архивске материјале, записе и снимке, „Старо сајмиште” употпунило је своју делотворност поставши заокружен, уверљив и узбуђујуће узнемирујући документ. У његовом стварању учествовао је велики и доказано професионалан ауторски тим.

При том необично делује што се на најавној шпици емисије прво појавило име директора ТВ куће Б 92. Пише ту, наиме, следеће: „Пројекат Верана Матића – Независни за истину”. Чини се логичним да директор одобрава пројекте у продукцији телевизије којој је на челу, као и да их предлаже и подржава. Али не баш и да их сам креира. Или присваја. Овакво потписивање на ТВ шпицама доскора није практиковано. Но, откако је директор РТС-а Александар Тијанић заузео прву позицију на шпицама популарних играних серија, почела је, изгледа, нека нова мода.

Је ли то знак појачане руководилачке одговорности или самоуживања у слави знаће се ако доследно наставе да се потписују и на „бофлу” који повремено излази из њихових медијских фабрика.