Svetosavska beseda Jovana Cvijića

Pisana reč Jovana Cvijića (1865–1927), profesora Velike škole i Univerziteta u Beogradu, osnivača Srpskog geografskog društva (1910), rektora Univerziteta u Beogradu (1906–1907; 1919–1920), predsednika Srpske akademije nauka (1921–1927), eksperta na Konferenciji mira u Versaju (1919), bogata je i raznovrsna. Posebnu pažnju privlače besede, koje se i danas rado citiraju. Govori i članci Jovana Cvijića objavljeni su 1921–1922. godine. Izvanredan poznavalac geografskih pojava i procesa u Srbiji i na Balkanskom poluostrvu, predlagao je, savetovao, upozoravao, predočavao istine, kritikovao i podsticao savremenike na stvaralački rad. Odlikovao se iskrenim ocenjivanjem sposobnosti naših ljudi za plodonosan naučni i nastavni rad. Do detalja je izlagao zahteve za formiranje naučnih radnika i profesora, koje je smatrao veoma važnim za razvoj i napredak Srbije.

Posebno značajnim čini se rektorski govor izložen povodom Dana Svetoga Save 1907. godine. Osnovne teme koje je u govoru predstavio odnosile su se na balkanske probleme i naučne škole, metode i procese naučnog rada, formiranje naučnih radnika, naše sposobnosti za naučni rad, naučne i stručne rezultate Univerziteta u Beogradu. Iskreno je ukazao na metode i probleme rada prirodnih i društvenih nauka, rad u školama, značaj seminara za formiranje naučnih radnika i njihove dobre i loše osobenosti. Konstatovao je da svoja shvatanja ne smatra jevanđeljem, na koje se čovek može kleti, jer je „čovekov duh izložen pogreškama, koje su vezane ne samo za lične osobine i za naročite prilike njegova života, već i za osobine grupe ili naroda kome pripada”.

Naglašavao je da terenska i kabinetska istraživanja počinju dubokim opservacijama, sabiranjem i odabiranjem građe, pri čemu je istraživačka imaginacija od najvećeg značaja za stvaralački naučni rad, isto kao kod pravih umetnika. „Ima, naposletku, jedna osobina osećajnog života, koja je takođe od velikog uticaja na naučni rad. U nas ima reč sluktiti, čovek slukti, oseća pojave, događaje i procese. To je vrlo čest slučaj s naučnim problemima. Ovo slukćenje ideje retko prevari. Za njim treba poći. Možda je to stanje inkubacije dubokih promatranja i ideja. Ali se po ovome vidi, da nije samo intelekt dovoljan za iznalaženje i rešavanje naučnih problema, naročito za iznalaženje. Oko intelekta ima skrivenih struja osećajnog i podsvesnog života, koje su od velikog uticaja na intelekt.”

Velikom naučniku bilo je jasno da u nauci ima koštunjavih pitanja, koja se odupiru rešavanju, tj. postoje stara utvrđena mišljenja, za koja se oseća da nisu tačna, ali se ne mogu, lako i brzo, pronaći prava rešenja. U takvim prilikama, neophodan je interdisciplinarni i multidisciplinarni pristup problemima, jer kombinacija više metoda, naučnoistraživačkog rada, daje najbolje rezultate. Pri tome je potrebno apstrahovati uobraženost, težnju za brzim uspehom, precenjivanje svog rada i njegovih rezultata. „Ništa tako destruktivno ne utiče na naučni rad i naučnu ličnost kao kult sebe samoga. Vezano mahom za naučne radnike bez dara, retko za darovite, precenjivanje sebe je uvek znak pogrešne ili nepotpune naučne škole, raznovrsnih prilika vaspitanja, kašto i naučne metode.”

Potencirao je istinu da „mi nesrazmerno više govorimo, nego što radimo. Mnogi imaju tu osobinu da misle da su radili, kad su govorili. Dalje, mahom više polažu na pravo da govore no na pravo da rade. Ja sam često pravio opservaciju, da je mnogim našim ljudima glavno da se izgovore, a osobito da nekoga predstave u rđavoj svetlosti i da naprave dosetku na njegov račun, a razuman čovek može voditi i raspravljati stvar kako hoće – onima prvima, izgleda, nije to toga toliko stalo. Treba da nastupi generacija, koja će i u političkom životu smatrati za blebetanje govor i govorništvo bez prave smišljene akcije.”

U naučnom životu i školovanju mladih, ima radosti i žalosti, ali su prava radost daroviti učenici i njihovi rezultati, kojima i njihovi profesori postaju bogatiji. Na učenike je od velikog uticaja proces rađanja ideja, misli, saznanja, koji oni osete i kad formiraju ljubav prema školi i nauci. Daroviti učenici stvaraju pravog profesora, koji treba „... da zdravom svežinom, vrednoćom i energijom svoga vlastitoga govora, rada, života izazove akciju i intenzivniji život u drugima. Takav pristup školi i učenicima podrazumeva da profesori, pored ostalog, moraju čitati odabrana literarna dela, jer se nastava, nauka i književnost višestruko dopunjuju. Ovo utoliko pre što naš narod spada u darovite, pri čemu ima onih s dobrim predispozicijama za istraživački rad.” Konstatuje da je pogrešno misliti da svi profesori moraju biti osobiti naučni radnici. Ima takvih kod nas i u svetu.

U školi i nauci uvek se polazi od rezultata i metoda koje su postavili raniji istraživači, jer se svi penjemo jedni drugima na ramena, da bismo videli više i dalje. Pri tome je od značaja da se hipoteze i naučni stavovi vremenom menjaju, jednih nestaje, da bi ih drugi smenili. „I ljudi velikih rezultata mali su faktori u ogromnom naučnom razvitku. Naučne hipoteze, koje čine važne beočuge u razvitku nauka, teku kao reka: jednih nestaje, da ih druge smene.”

Stevan M. Stanković,

Beograd