Ep američkog predgrađa

Godine 1989. Hari Zeka Angstrom, po zanimanju prodavac automobila i književni junak, umire od srčanog udara. Dvadeset godina docnije, poslednjeg utorka u januaru, u sedamdeset šestoj godini života, preminuo je njegov tvorac– Džon Apdajk.

Kritičarka „Njujork tajmsa” Mičiko Kakutani u jučerašnjem nekrologuApdajka setno i duhovito opisuje kao čoveka koji je u isto vreme viktorijanski vredan i blogerski rešen da svaku mrvicu iskustva pretoči u reč. Oba epiteta su svesna provokacija: Apdajkovi romani o seksualnoj inicijaciji američke srednje klase sve su, samo ne viktorijanski; digitalnu budućnost pisane reči oštro je otpisao, rekavši da je samo knjiga na papiru pravo znamenje našeg identiteta, i onaj pravi „susret dva uma u tišini”.

U savremenoj beletristici retki su prozaisti-rekorderi, no uvek ima izuzetaka koji pokazuju da se „mnogo” i „dobro” mogu naći na istom mestu. Poluvekovna spisateljska karijera Džona Apdajka (1932-2009) sabira šezdeset knjiga žanrovski raznovrsne proze – od kratke priče do književne kritike, od autobiografije do eseja o bejzbolu. Njegovih dvadeset pet romana kod nas su uglavnom pravovremeno prevođeni i brzo prihvatani. Čitaoce su osvojili Apdajkova tipično američka opsesivna ekspresivnost, opet tipično američki dodir baroknog i banalnog, te sudar čulnosti i spiritualnosti. Pre dve godine objavljena je monografija Biljane Dojčinović-Nešić „Kartograf modernog sveta” –analiza pisca koji svojoj prozi ne dopušta da bude jasnija od života.

Apdajkovu romansijersku inspiraciju pokrećeneizmerno bogatstvo književnih uticaja: i antički mit i moderna seksualnost, i legenda o Tristanu i Izoldi i američka romansa Natanijela Hotorna sa svojom opsednutošću manihejskim predodžbama o dobru i zlu, moralnosti i grešnosti. Apdajkove teme su preljuba, strast, osveta, poremećeni porodični odnosi.Tetralogija o Zeki Angstromu, „mega-roman” nastajao između 1960. i 1990, donekle je katalog američke svakodnevice, ali u mnogo većoj meri povest o „američkom Adamu”: o arhetipskom Amerikancu koji se koprca u mreži nasleđenih vrednosti i naučenih sloboda, o čoveku spremnom da za lične neuspehe osudi oslabljenu državnu ekonomiju, ali i da duboko i iskreno zažali za američkim snom.

Apdajkovi junaci koriste seks, magiju i umetnost kao mogućnost potrage za transcendencijom, ali im ne veruju do kraja. „Istvičke veštice” (1984), pseudofeministički ep iz Niksonove ere,svojom pričom o tri heroine malog grada i jednom zlodejniku parodira američku romansu; u nastavku „Udovice iz Istvika” (2008) čarobnjak američke književnosti obnavlja nakon tri decenije sestrinstvo žena koje su, u međuvremenu, napunile sedamdeset i sahranile svaka po jednog muža, u Americi koja je, po rečima jedne junakinje, „ista kao pedesetih, ali bez Rusa kao izgovora”. „U lepoti ljiljana” (1996) jenacionalna saga o nekoliko generacija američke porodice od, kako je neko duhovito primetio, „nervoznog ulaska u dvadeseti vek do teturavog hoda ka novom milenijumu”. Trilogiju ’Skerletnog slova’(Na sveto nikad, 1975; Rodžerova verzija, 1986; S, 1988) modelovaoje po istoimenom Hotornovom romanu, dok u „Brazilu” (1994) priču o Tristanu i Izoldi premešta u savremenu Južnu Ameriku. I tu nije kraj književnim parafrazama: Apdajk je napisao i prethodnicu Šekspirovog „Hamleta”.Roman „Gertruda i Klaudije” (2000) opisuje devojaštvo Hamletove majke, ugovoreni bračni savez u koji stupa pokorno i ravnodušno, i ljubav prema muževljevom bratu Klaudiju, romantičnom avanturisti u kome su sjedinjenesurova ambicija i fina duhovnost.

Sjajan i kao književni esejista, Apdajk u četiri nefikcionalne knjige objavljuje studije o prethodnicima i savremenicima: Melvilu i Hotornu, Teodoru Drajzeru, Normanu Mejleru i Solu Belouu, Martinu Ejmisu i Ivanu Klimi. Na stranicama „Njujork tajmsa” pisao je o novim romanima Salmana Ruždija i Pitera Kerija. Na skoro hiljadu strana knjige „Više suštine” (1999), opisane kao oruđe za ubistvo kućnog ljubimca, mesta su dobili i feministkinja Kamil Palja i pesnik Josif Brodski.

Rekavši da je Apdajka „začarao Džojs” a da ga je zaposeo duh sličan onom koji je vodio D. H. Lorensa, uvek cinični Martin Ejmis dao je tvorcu američkog epa možda najbolji kompliment. Otišao je pisac koji je spojio erudiciju i istraživački duh, živu maštu iekspertizu američkih vrednosti, cinično i poetično.Nakon Apdajkove smrti, ni ovo malo vrednih što ostaju iza njega ni sami se više ne osećaju baš najbolje.