Еп америчког предграђа

Године 1989. Хари Зека Ангстром, по занимању продавац аутомобила и књижевни јунак, умире од срчаног удара. Двадесет година доцније, последњег уторка у јануару, у седамдесет шестој години живота, преминуо је његов творац– Џон Апдајк.

Критичарка „Њујорк тајмса” Мичико Какутани у јучерашњем некрологуАпдајка сетно и духовито описује као човека који је у исто време викторијански вредан и блогерски решен да сваку мрвицу искуства преточи у реч. Оба епитета су свесна провокација: Апдајкови романи о сексуалној иницијацији америчке средње класе све су, само не викторијански; дигиталну будућност писане речи оштро је отписао, рекавши да је само књига на папиру право знамење нашег идентитета, и онај прави „сусрет два ума у тишини”.

У савременој белетристици ретки су прозаисти-рекордери, но увек има изузетака који показују да се „много” и „добро” могу наћи на истом месту. Полувековна списатељска каријера Џона Апдајка (1932-2009) сабира шездесет књига жанровски разноврсне прозе – од кратке приче до књижевне критике, од аутобиографије до есеја о бејзболу. Његових двадесет пет романа код нас су углавном правовремено превођени и брзо прихватани. Читаоце су освојили Апдајкова типично америчка опсесивна експресивност, опет типично амерички додир барокног и баналног, те судар чулности и спиритуалности. Пре две године објављена је монографија Биљане Дојчиновић-Нешић „Картограф модерног света” –анализа писца који својој прози не допушта да буде јаснија од живота.

Апдајкову романсијерску инспирацију покрећенеизмерно богатство књижевних утицаја: и антички мит и модерна сексуалност, и легенда о Тристану и Изолди и америчка романса Натанијела Хоторна са својом опседнутошћу манихејским предоџбама о добру и злу, моралности и грешности. Апдајкове теме су прељуба, страст, освета, поремећени породични односи.Тетралогија о Зеки Ангстрому, „мега-роман” настајао између 1960. и 1990, донекле је каталог америчке свакодневице, али у много већој мери повест о „америчком Адаму”: о архетипском Американцу који се копрца у мрежи наслеђених вредности и научених слобода, о човеку спремном да за личне неуспехе осуди ослабљену државну економију, али и да дубоко и искрено зажали за америчким сном.

Апдајкови јунаци користе секс, магију и уметност као могућност потраге за трансценденцијом, али им не верују до краја. „Иствичке вештице” (1984), псеудофеминистички еп из Никсонове ере,својом причом о три хероине малог града и једном злодејнику пародира америчку романсу; у наставку „Удовице из Иствика” (2008) чаробњак америчке књижевности обнавља након три деценије сестринство жена које су, у међувремену, напуниле седамдесет и сахраниле свака по једног мужа, у Америци која је, по речима једне јунакиње, „иста као педесетих, али без Руса као изговора”. „У лепоти љиљана” (1996) јенационална сага о неколико генерација америчке породице од, како је неко духовито приметио, „нервозног уласка у двадесети век до тетуравог хода ка новом миленијуму”. Трилогију ’Скерлетног слова’(На свето никад, 1975; Роџерова верзија, 1986; С, 1988) моделоваоје по истоименом Хоторновом роману, док у „Бразилу” (1994) причу о Тристану и Изолди премешта у савремену Јужну Америку. И ту није крај књижевним парафразама: Апдајк је написао и претходницу Шекспировог „Хамлета”.Роман „Гертруда и Клаудије” (2000) описује девојаштво Хамлетове мајке, уговорени брачни савез у који ступа покорно и равнодушно, и љубав према мужевљевом брату Клаудију, романтичном авантуристи у коме су сједињенесурова амбиција и фина духовност.

Сјајан и као књижевни есејиста, Апдајк у четири нефикционалне књиге објављује студије о претходницима и савременицима: Мелвилу и Хоторну, Теодору Драјзеру, Норману Мејлеру и Солу Белоуу, Мартину Ејмису и Ивану Клими. На страницама „Њујорк тајмса” писао је о новим романима Салмана Руждија и Питера Керија. На скоро хиљаду страна књиге „Више суштине” (1999), описане као оруђе за убиство кућног љубимца, места су добили и феминисткиња Камил Паља и песник Јосиф Бродски.

Рекавши да је Апдајка „зачарао Џојс” а да га је запосео дух сличан оном који је водио Д. Х. Лоренса, увек цинични Мартин Ејмис дао је творцу америчког епа можда најбољи комплимент. Отишао је писац који је спојио ерудицију и истраживачки дух, живу машту иекспертизу америчких вредности, цинично и поетично.Након Апдајкове смрти, ни ово мало вредних што остају иза њега ни сами се више не осећају баш најбоље.