Što više govore, sve manje čuju

76. BERLINALE

Berlin – Očaj likova ponekad se sudara sa svakodnevnim, beznačajnim okruženjem. Tomas i Karla, nakon što je njihova ljubav dovedena u pitanje zbog onoga što se dogodilo, više nemaju plan, nemaju ideju šta da rade i kako bi njihovi životi trebalo da se nastave. Ali život ide dalje, stvari se dešavaju, prijatelji se pojavljuju, snovi izlaze na videlo i nemačka autorka Angela Šanalek popunjava tu ogromnu belu prazninu zida, hvatajući u tri dana protok vremena gde se stanje bola ne menja, tvoreći svoj apstraktni film „Moja žena plače” koji se takmiči na 76. Berlinalu.

 Veliko gradilište (većinu radnika čine došljaci sa Bliskog istoka što je diskretno nagovešteno) u kontrastu je sa zelenilom šume simbolišući prirodu koja nestaje, a stepen lepote i ružnoće koji stvara arhitektura ukazuje na besmislenost. U svemu tome kao glavni filmski lik bivstvuje Tomas, a njega tumači srpski reditelj, scenarista, pisac i povremeno i glumac Vladimir Vulević (Priboj, 1984), koji je režiju diplomirao u Hamburgu upravo u klasi profesorke Angele Šanalek i danas živi u Berlinu i stvara na relaciji Nemačka–Srbija.

 Autor nagrađivanih kratkih filmova: „Lara, lutka”, „Vaše sobe, bela i ljubičasta”, „Pevajući konji”, „Kako sam pobedio lepak i bronzu”, i pisac knjiga „Sećanje iz formaldehida” (drama u stihovima) i „Mali Murat” za „Politiku” ekskluzivno govori o filmu „Moja žena plače”, saradnji sa svojom profesorkom Angelom i francuskom partnerkom Agatom Bonicer, o novom kratkom filmu u kojem igra i profesor doktor Radoslav Perunović i spremnosti za rediteljsko debitovanje u formi dugog metra...

Ovaj Angelin film sam doživela kao meditaciju o ljubavi pred krajem, prijateljstvu, filmskoj estetici i radničkoj klasi, a kako biste ga vi definisali?

Mislim da je, pre svega, reč o filmu koji govori o dvoje ljudi koji očajnički pokušavaju da dopru jedno do drugog, između ostalog i jezikom koji ne samo da nije njihov maternji, nego je sve manje i jezik uopšte, govorni jezik kao jedini oblik komunikacije i sporazumevanja među ljudima. Zbog toga se stiče utisak da što više govore, to se manje čuju. Mada to i dalje ne znači da se ne vole, nego da jezik sam postaje nešto među njima i iznad njih, neko treći.

Kako se dogodilo da nekadašnji student režije u klasi Angele Šanalek završi kao njen glavni glumac u ovom filmu?

Pa upravo tako se i dogodilo. Angela i ja se poznajemo od kada me je primila u klasu, što je naravno pomoglo dosta, ne samo pri kastingu, nego i u smislu da nam je oboma dosta toga jedno o drugom već bilo poznato. Uz to, znam da me je videla i u filmovima „Zemlja bregova” austrijske rediteljke Olge Kosanović i „Cvetovi ljudskog mesa” nemačke rediteljke Helene Vitman, u kojima sam ranije igrao.

U filmu Šanelkove igraš Tomasa – operatera krana, a na gradilištu se povremeno čuje i direktan prenos događaja u Gazi?

Da. Zanimljiv detalj koji kao Angelinu rediteljsku odluku nismo diskutovali, pa tako ni sam ne znam više o tome od onoga što je već tu u vašem pitanju. Mislim da je Angelina ideja ovde jasna, ali ona nije neko ko bi o tome raspravljao sa svojim glumcima. To je njena suptilna napomena događaja koji nas danas okružuju.

U filmu se čini da se ne govori previše, ali to što se kaže zaboli, da li se Tomas i Karla uopšte razumeju?

U filmu se zapravo mnogo govori, ali što se više govori to je manje verovatno da će se time išta rešiti i stiče se utisak da su u takvoj konstelaciji svi likovi zapravo u stalnom razgovoru sami sa sobom, pa i ne čudi što su gotovo svi dijalozi u filmu zapravo neka vrsta kontinuiranih, sukcesivnih monologa. Neki od tih monologa su veoma dugi pa su mi oni, u glumačkom smislu, bili i najveći izazov, s tim da je jako puno pomoglo to što su i Agata Bonicer i ostali glumci kontinuirano ispoljavali veliku sposobnost i želju da ih slušaju, da zaista slušaju, te su tako napravili prostor da ih i oni i publika zajedno sa njima zaista i čuju. Inače, Agatu nisam ranije poznavao, upoznao sam je tek na setu i postali smo dobri prijatelje, ali sam znao za filmove njene majke, rediteljke, scenaristkinje i glumice Sofi Filijer, i knjige njenog oca reditelja, pisca, glumca i kritičara. Paskal Bonicer je napisao neke teorijske knjige o filmu, ali je radio i sa Žakom Rivetom i još nekoliko reditelja iz francuskog Novog talasa.

Iznenađuje izbor muzike, Koenove pesme „Ljubavnik” koja se iznenada čuje i Tomas se pridružuje prijateljima u plesu, samo Karla ostaje po strani, neutešna?

Koenova pesma je, kao i prenos iz Gaze na gradilištu, Angelin rediteljski izbor o kojem se, za razliku od koreografije, nije raspravljalo. Do koreografije smo došli zajedno, svako je dodao po nešto. Scena je važna i zbog toga što na neki način isključuje Karlu ili se ona sama iz nje isključuje, te u tom smislu funkcioniše kao nekakav početak kraja.

Pamte se i vole vaši kratki filmovi, znam da roditelj (reditelj) voli svako svoje dete podjednako, ali ipak koji od njih je vama najdraži, ili – na koji ste najponosniji?

Na poslednji, „Igraju mečke”, koji je prošle nedelje konačno završen, koji je u post-produkciji i koji ove godine čeka na premijeru. Radi se o kratkom filmu koji smo snimali krajem prošle godine u Priboju u Srbiji i Hamburgu u Nemačkoj. U filmu igraju srpski glumac Branko Perišić i Radoslav Perunović, koji nije profesionalni glumac, već penzionisani hirurg iz bolnice „Dragiša Mišović – Dedinje” i profesor na medicinskom fakultetu u penziji, i veoma sam srećan što je prihvatio ulogu. „Igraju mečke” govori o veterinaru hirurgu Ivanu, koji je na terapiji kako bi se rešio bolesti zavisnosti. Zbog njegovog nestabilnog stanja njegov otac dolazi iz Nemačke da mu se pridruži kao podrška u lečenju. Međutim, samo nekoliko dana kasnije, otac menja mišljenje o sinu, jer smatra da je put do stalnog zaposlenja put do lečenja, i vodi ga na putovanje u Nemačku, što se neće ispostaviti kao dobra ideja.

Znam da je uvek teško doći do „dugog metra”, postoji li nešto što str već napisali i što može da postane dugometražni film ?

Andrea Laušević, s kojom najviše radim u nekoliko poslednjih godina, i ja smo napisali dva scenarija, fondovana u fazi razvoja scenarija, jedan u Nemačkoj, drugi u Austriji, pa se nadam da će jedan od njih uskoro postati moj dugometražni debi. Inače, živim i radim u Berlinu, ali s obzirom na to da radim sa jezikom, sa srpskim jezikom i da mi Srbija i vizuelno više odgovora, već nekoliko godina na relaciji Srbija – Nemačka radim sa rediteljem Lukom Papićem, producentom Srđom Vučom i sa „Ranč production” i saradnja sa njima dvojicom mi je izuzetno važna.