Што више говоре, све мање чују

76. БЕРЛИНАЛЕ

Берлин – Очај ликова понекад се судара са свакодневним, безначајним окружењем. Томас и Карла, након што је њихова љубав доведена у питање због онога што се догодило, више немају план, немају идеју шта да раде и како би њихови животи требало да се наставе. Али живот иде даље, ствари се дешавају, пријатељи се појављују, снови излазе на видело и немачка ауторка Ангела Шаналек попуњава ту огромну белу празнину зида, хватајући у три дана проток времена где се стање бола не мења, творећи свој апстрактни филм „Моја жена плаче” који се такмичи на 76. Берлиналу.

 Велико градилиште (већину радника чине дошљаци са Блиског истока што је дискретно наговештено) у контрасту је са зеленилом шуме симболишући природу која нестаје, а степен лепоте и ружноће који ствара архитектура указује на бесмисленост. У свему томе као главни филмски лик бивствује Томас, а њега тумачи српски редитељ, сценариста, писац и повремено и глумац Владимир Вулевић (Прибој, 1984), који је режију дипломирао у Хамбургу управо у класи професорке Ангеле Шаналек и данас живи у Берлину и ствара на релацији Немачка–Србија.

 Аутор награђиваних кратких филмова: „Лара, лутка”, „Ваше собе, бела и љубичаста”, „Певајући коњи”, „Како сам победио лепак и бронзу”, и писац књига „Сећање из формалдехида” (драма у стиховима) и „Мали Мурат” за „Политику” ексклузивно говори о филму „Моја жена плаче”, сарадњи са својом професорком Ангелом и француском партнерком Агатом Боницер, о новом кратком филму у којем игра и професор доктор Радослав Перуновић и спремности за редитељско дебитовање у форми дугог метра...

Овај Ангелин филм сам доживела као медитацију о љубави пред крајем, пријатељству, филмској естетици и радничкој класи, а како бисте га ви дефинисали?

Мислим да је, пре свега, реч о филму који говори о двоје људи који очајнички покушавају да допру једно до другог, између осталог и језиком који не само да није њихов матерњи, него је све мање и језик уопште, говорни језик као једини облик комуникације и споразумевања међу људима. Због тога се стиче утисак да што више говоре, то се мање чују. Мада то и даље не значи да се не воле, него да језик сам постаје нешто међу њима и изнад њих, неко трећи.

Како се догодило да некадашњи студент режије у класи Ангеле Шаналек заврши као њен главни глумац у овом филму?

Па управо тако се и догодило. Ангела и ја се познајемо од када ме је примила у класу, што је наравно помогло доста, не само при кастингу, него и у смислу да нам је обома доста тога једно о другом већ било познато. Уз то, знам да ме је видела и у филмовима „Земља брегова” аустријске редитељке Олге Косановић и „Цветови људског меса” немачке редитељке Хелене Витман, у којима сам раније играо.

У филму Шанелкове играш Томаса – оператера крана, а на градилишту се повремено чује и директан пренос догађаја у Гази?

Да. Занимљив детаљ који као Ангелину редитељску одлуку нисмо дискутовали, па тако ни сам не знам више о томе од онога што је већ ту у вашем питању. Мислим да је Ангелина идеја овде јасна, али она није неко ко би о томе расправљао са својим глумцима. То је њена суптилна напомена догађаја који нас данас окружују.

У филму се чини да се не говори превише, али то што се каже заболи, да ли се Томас и Карла уопште разумеју?

У филму се заправо много говори, али што се више говори то је мање вероватно да ће се тиме ишта решити и стиче се утисак да су у таквој констелацији сви ликови заправо у сталном разговору сами са собом, па и не чуди што су готово сви дијалози у филму заправо нека врста континуираних, сукцесивних монолога. Неки од тих монолога су веома дуги па су ми они, у глумачком смислу, били и највећи изазов, с тим да је јако пуно помогло то што су и Агата Боницер и остали глумци континуирано испољавали велику способност и жељу да их слушају, да заиста слушају, те су тако направили простор да их и они и публика заједно са њима заиста и чују. Иначе, Агату нисам раније познавао, упознао сам је тек на сету и постали смо добри пријатеље, али сам знао за филмове њене мајке, редитељке, сценаристкиње и глумице Софи Филијер, и књиге њеног оца редитеља, писца, глумца и критичара. Паскал Боницер је написао неке теоријске књиге о филму, али је радио и са Жаком Риветом и још неколико редитеља из француског Новог таласа.

Изненађује избор музике, Коенове песме „Љубавник” која се изненада чује и Томас се придружује пријатељима у плесу, само Карла остаје по страни, неутешна?

Коенова песма је, као и пренос из Газе на градилишту, Ангелин редитељски избор о којем се, за разлику од кореографије, није расправљало. До кореографије смо дошли заједно, свако је додао по нешто. Сцена је важна и због тога што на неки начин искључује Карлу или се она сама из ње искључује, те у том смислу функционише као некакав почетак краја.

Памте се и воле ваши кратки филмови, знам да родитељ (редитељ) воли свако своје дете подједнако, али ипак који од њих је вама најдражи, или – на који сте најпоноснији?

На последњи, „Играју мечке”, који је прошле недеље коначно завршен, који је у пост-продукцији и који ове године чека на премијеру. Ради се о кратком филму који смо снимали крајем прошле године у Прибоју у Србији и Хамбургу у Немачкој. У филму играју српски глумац Бранко Перишић и Радослав Перуновић, који није професионални глумац, већ пензионисани хирург из болнице „Драгиша Мишовић – Дедиње” и професор на медицинском факултету у пензији, и веома сам срећан што је прихватио улогу. „Играју мечке” говори о ветеринару хирургу Ивану, који је на терапији како би се решио болести зависности. Због његовог нестабилног стања његов отац долази из Немачке да му се придружи као подршка у лечењу. Међутим, само неколико дана касније, отац мења мишљење о сину, јер сматра да је пут до сталног запослења пут до лечења, и води га на путовање у Немачку, што се неће испоставити као добра идеја.

Знам да је увек тешко доћи до „дугог метра”, постоји ли нешто што стр већ написали и што може да постане дугометражни филм ?

Андреа Лаушевић, с којом највише радим у неколико последњих година, и ја смо написали два сценарија, фондована у фази развоја сценарија, један у Немачкој, други у Аустрији, па се надам да ће један од њих ускоро постати мој дугометражни деби. Иначе, живим и радим у Берлину, али с обзиром на то да радим са језиком, са српским језиком и да ми Србија и визуелно више одговора, већ неколико година на релацији Србија – Немачка радим са редитељем Луком Папићем, продуцентом Срђом Вучом и са „Ranč production” и сарадња са њима двојицом ми је изузетно важна.