Žena koja je odnela istorijsko „ne” u Moskvu

Dragica i Voja Srzentić su verovali u komunizam, Marksa i Sovjetski Savez. On je umro pre 15 godina, a ona je zašla u 97. godinu života prepunog istorijskih događaja u kojima je i sama učestvovala. Bila je poznanik mnogih boraca i političara, prošla je kroz mnogobrojne patnje i muke... Svakako najinteresantniji podatak o ovoj Istranki, koja je sa 17 godina došla u Beograd, jeste da je baš ona proleća 1948. godine nosila iz Beograda u Moskvu Staljinu „istorijsko ne”. Vrlo jasno se seća kako je do toga došlo.

– Bila sam tada zamenik generalnog sekretara ministra u Ministarstvu spoljnih poslova. Jednog dana sam sa Ivom Vejvodom otišla kod Vlade Velebita koji je rekao da je potrebno da jedan funkcioner ide u Moskvu. Pošto su odlučili da putujem ja, Velebit mi je dao samo pismo koje sam po dolasku predala Vladimiru Popoviću, ambasadoru Jugoslavije u SSSR-u. Rečeno mi je da sačekam odgovor.

Nije znala šta je napisano, ni za zaoštravanje odnosa Jugoslavije i SSSR. U to prijateljstvo posumnjala je kada joj se Mitar Bakić, Titov generalni sekretar, koji je tada bio teško bolestan, požalio da ga Rusi ne zovu na lečenje.

– Kazala našem ambasadoru za Bakićevo zdravlje, a on je samo kratko rekao „da nije sve isto” – priseća se Dragica.

Pošto je dobila odgovor vratila se u Beograd ne znajući da je u ruskom odgovoru za loše odnose optužen baš njen muž. Odmah je otišla kod Bakića i kazala mu „da traži lekarsku pomoć na drugom mestu”. Ipak, uveče se pokajala zbog tog saveta, jer „reći da nam Rusi nisu prijatelji tada je bila jeres”.

– Ubrzo je doneta Rezolucija Informbiroa. Nisam se slagala sa tim, ali ni sa stavom da nam Rusi nisu prijatelji. Oni su nam pomogli u oslobađanju, kosti su ovde ostavili... Ceo život su nas učili da su nam Rusi prijatelji, pa suprotno nisam mogla da prihvatim – objašnjava Dragica za „Politiku”.

Sve se završilo tako što su Dragica i Voja uhapšeni, oduzet im je stan, radni staž, skoro sva odlikovanja... Dragici je odrezano 10, a Voji 15 godina kazne.

– U zatvoru sam provela četiri i po godine. U Stocu kod Bileće su me mučili, i psihički, i fizički. Sećam se, bio je Šesti kongres u Zagrebu i Tito je kazao da moj muž sarađuje sa NKVD-om. Pitali su me šta mislim o tome. Odgovorila sam da u to ne verujem! Zaključili su da sam kazala da Tito laže i kaznili me sa pet dana neprekidnog stajanja – objasnila je i dodala da su Voju optužili da je špijun, jer se svađao sa Kardeljom oko pomoći koja je vozovima išla u Sloveniju dok su druge republike gladovale. Protivio se i Kidriču, odnosno njegovom sedmogodišnjem planu, „zbog koga su platile bosanske šume, a slovanačke nisu ni taknute”.

Po izlasku iz zatvora, krajem 1955. godine, nije imala gde da se vrati, jer su se u stan u Beogradu uselili udbaši. Kada je i Voja pušten, krajem 1956. godine, otišli su u njegovu rodnu kuću u Ulcinj.

Svetozar Vukmanović Tempo im je pomogao da dobiju stan u Beogradu u kome Dragica i danas živi, a penzija joj je vraćena tek 1962. godine.

Nije to sve o životu Dragice Srzentić. U ratnoj knjižici zapisano joj je četiri godine. Pod oružjem je bila u makedonsko-kosovskom , a zatim u štabu Vukmanovića, leta 1944. godine Leka Ranković je poslao u London da bi radila kao spiker na Bi-Bi-Siju u programu za Jugoslaviju, bila je jedan od osnivača NIN-a, Žene danas... Odlukom Okružnog suda u Beogradu je rehabilitovana, a presuda je poništena 26. februara 2007. godine.

Ovako gleda na prošlost:

– Mi smo bili ljudi od ideja, verovali da će socijalizam pobediti i da će biti više pravde, a, na kraju – ratovali smo međusobno. I šta da kažem mladima sada, za koju zelenu granu da se uhvate?

O devedesetim godinama prošlog veka kaže da to nije bio socijalizam, ali je više to bio nego danas, u pogledu zdravstvene zaštite i obrazovanja. Onima koji budu odlučivali o sudbini zemlje i njenog naroda savetuje da ne vuku poteze iz hira, nego da budu svesni šta je u datom momentu moguće i kome se danas sme reći ne.

Višnja Dugalić

----------------------------------------------

Na ivici rata

Informbiro, kako piše u Vojnoj enciklopediji, osnovan je 1947. godine sa idejom da se razmenjuju iskustva između partija, ali je postao oruđe Staljinove politike. Ubrzo je došlo do razmimoilaženja na relaciji Beograd-Moskva. Sukobi su počeli dopisima, a nastavili se na savetovanjima Informbiroa. Tako je na savetovanju u Bukureštu 1948. godine doneta rezolucija „O stanju u KPJ”. Ocenjeno je da KPJ sprovodi neprijateljsku politiku prema Sovjetskom Savezu. U dva navrata došlo je do međupartijske prepiske između Moskve i Beograda, optuživanja i odbacivanja optužbi, a jedno od tih pisama u Moskvu nosila je Dragica Srzentić. Na Petom kongresu KPJ potvrđeno je istorijsko „ne”. Usledili su ekonomska blokada, oružane provokacije na jugoslovenskoj granici… Informbiro je 1949. usvojio rezoluciju „Jugoslovenska partija u rukama ubica i špijuna”, žestoki pritisci su nastavljeni. Nakon Staljinove smrti 1953. dolazi period otopljavanja odnosa između SSSR i Jugoslavije.

V. M . D.