Жена која је однела историјско „не” у Москву

Драгица и Воја Срзентић су веровали у комунизам, Маркса и Совјетски Савез. Он је умро пре 15 година, а она је зашла у 97. годину живота препуног историјских догађаја у којима је и сама учествовала. Била је познаник многих бораца и политичара, прошла је кроз многобројне патње и муке... Свакако најинтересантнији податак о овој Истранки, која је са 17 година дошла у Београд, јесте да је баш она пролећа 1948. године носила из Београда у Москву Стаљину „историјско не”. Врло јасно се сећа како је до тога дошло.

– Била сам тада заменик генералног секретара министра у Министарству спољних послова. Једног дана сам са Ивом Вејводом отишла код Владе Велебита који је рекао да је потребно да један функционер иде у Москву. Пошто су одлучили да путујем ја, Велебит ми је дао само писмо које сам по доласку предала Владимиру Поповићу, амбасадору Југославије у СССР-у. Речено ми је да сачекам одговор.

Није знала шта је написано, ни за заоштравање односа Југославије и СССР. У то пријатељство посумњала је када јој се Митар Бакић, Титов генерални секретар, који је тада био тешко болестан, пожалио да га Руси не зову на лечење.

– Казала нашем амбасадору за Бакићево здравље, а он је само кратко рекао „да није све исто” – присећа се Драгица.

Пошто је добила одговор вратила се у Београд не знајући да је у руском одговору за лоше односе оптужен баш њен муж. Одмах је отишла код Бакића и казала му „да тражи лекарску помоћ на другом месту”. Ипак, увече се покајала због тог савета, јер „рећи да нам Руси нису пријатељи тада је била јерес”.

– Убрзо је донета Резолуција Информбироа. Нисам се слагала са тим, али ни са ставом да нам Руси нису пријатељи. Они су нам помогли у ослобађању, кости су овде оставили... Цео живот су нас учили да су нам Руси пријатељи, па супротно нисам могла да прихватим – објашњава Драгица за „Политику”.

Све се завршило тако што су Драгица и Воја ухапшени, одузет им је стан, радни стаж, скоро сва одликовања... Драгици је одрезано 10, а Воји 15 година казне.

– У затвору сам провела четири и по године. У Стоцу код Билеће су ме мучили, и психички, и физички. Сећам се, био је Шести конгрес у Загребу и Тито је казао да мој муж сарађује са НКВД-ом. Питали су ме шта мислим о томе. Одговорила сам да у то не верујем! Закључили су да сам казала да Тито лаже и казнили ме са пет дана непрекидног стајања – објаснила је и додала да су Воју оптужили да је шпијун, јер се свађао са Кардељом око помоћи која је возовима ишла у Словенију док су друге републике гладовале. Противио се и Кидричу, односно његовом седмогодишњем плану, „због кога су платиле босанске шуме, а слованачке нису ни такнуте”.

По изласку из затвора, крајем 1955. године, није имала где да се врати, јер су се у стан у Београду уселили удбаши. Када је и Воја пуштен, крајем 1956. године, отишли су у његову родну кућу у Улцињ.

Светозар Вукмановић Темпо им је помогао да добију стан у Београду у коме Драгица и данас живи, а пензија јој је враћена тек 1962. године.

Није то све о животу Драгице Срзентић. У ратној књижици записано јој је четири године. Под оружјем је била у македонско-косовском , а затим у штабу Вукмановића, лета 1944. године Лека Ранковић је послао у Лондон да би радила као спикер на Би-Би-Сију у програму за Југославију, била је један од оснивача НИН-а, Жене данас... Одлуком Окружног суда у Београду је рехабилитована, а пресуда је поништена 26. фебруара 2007. године.

Овако гледа на прошлост:

– Ми смо били људи од идеја, веровали да ће социјализам победити и да ће бити више правде, а, на крају – ратовали смо међусобно. И шта да кажем младима сада, за коју зелену грану да се ухвате?

О деведесетим годинама прошлог века каже да то није био социјализам, али је више то био него данас, у погледу здравствене заштите и образовања. Онима који буду одлучивали о судбини земље и њеног народа саветује да не вуку потезе из хира, него да буду свесни шта је у датом моменту могуће и коме се данас сме рећи не.

Вишња Дугалић

----------------------------------------------

На ивици рата

Информбиро, како пише у Војној енциклопедији, основан је 1947. године са идејом да се размењују искуства између партија, али је постао оруђе Стаљинове политике. Убрзо је дошло до размимоилажења на релацији Београд-Москва. Сукоби су почели дописима, а наставили се на саветовањима Информбироа. Тако је на саветовању у Букурешту 1948. године донета резолуција „О стању у КПЈ”. Оцењено је да КПЈ спроводи непријатељску политику према Совјетском Савезу. У два наврата дошло је до међупартијске преписке између Москве и Београда, оптуживања и одбацивања оптужби, а једно од тих писама у Москву носила је Драгица Срзентић. На Петом конгресу КПЈ потврђено је историјско „не”. Уследили су економска блокада, оружане провокације на југословенској граници… Информбиро је 1949. усвојио резолуцију „Југословенска партија у рукама убица и шпијуна”, жестоки притисци су настављени. Након Стаљинове смрти 1953. долази период отопљавања односа између СССР и Југославије.

В. М . Д.