Kad sve imaš, a kao da nemaš ništa

Destinacije poput Dubaija i Abu Dabija nesumnjivo su nešto što svako ima želju da obiđe i da se tamo odmori. Luksuz, raskoš, jahte, najmoderniji hoteli, centar svetskog poslovanja, mesto za bogate koji sve imaju i koji su svakako moćni ljudi u svakom pogledu. Mnogi od njih odlučuju o sudbinama miliona nas na kugli Zemaljskoj. No, kako je Izrael zajedno sa SAD napao Iran, a kako je Iran odlučio da žestoko uzvrati po vojnim bazama SAD širom Bliskog istoka, pa i po samom Izraelu, a svakako da su Ujedinjeni Arapski Emirati postali jedan od ciljeva koje je Teheran naciljao sa njegovim raketama, sva ta moć i raskoš Dubaija i Abu Dabija pretvorila se u priličnu paniku. Naravno, žalosno je bilo videti panično bežanje po ulicama Dubaija i evakuisanje Burdž Kalife. 
Rat je uvek velika žalost, sivilo, tuga i muka, a pogađa sve. Ne štedi ni sirotinju, ni bogate. Sve ono što si sticao u momentu može da se pretvori u prah i pepeo. Svi oni što su panično bežali sa ležaljki plaža i bazena po Dubaiju nema dileme da su imali sve u životu, no samo u nekoliko momenata sve to što su imali postalo je pomalo besmisleno, jer kada se zatvori vazdušni prostor, pa nema aviona za povratak, a i kada rakete nasumice padaju, pa i po objektima najbogatijih na svetu, bogatstvo koje imaju praktično ništa ne vredi. 
Pišem sve ovo pre svega zbog činjenice da nikada ne bi trebalo da zavidimo što neko ima više od nas, niti što je materijalno bogat, jer baš u pomenutim situacijama pokazah vam da sve ovozemaljsko blago ovog sveta koje imate ne vredi apsolutno ništa kada krenu velike ratne strahote. Do juče si mogao sve da kupiš i nisi nikada razmišljao da ćeš doći u situaciju da padneš u najgori očaj, jer danas možda daješ sve što imaš samo da pobegneš od zone ratnog sukoba i da izvučeš živu glavu. 
Tokom silnih ratova koji su se odvijali u istoriji najbogatiji su znali da daju džakove para za džak brašna. Time ti zapravo Gospod pokaže i dokaže da je ovozemaljsko bogatstvo prilično relativna stvar, jer danas ga imaš, a sutra sve može da nestane, a i da postane bezvredno i besmisleno. Stavite samo prst na čelo i zamislite se koliko na svetu ima onih koji su strahovito bogatstvo stekli najgorom korupcijom, otimačinom, pljačkom, ubistvima, dilovanjem droge, generalno, kroz najgori kriminal. Naravno, neko je koristio svoje društvene pozicije, neko je to ostvarivao direktno na pištolj i metak, ali svakako je i jedno i drugo kriminal. Onaj prvi je na neki način otimao od sopstvenog naroda, odnosno od sirotinje, a ovaj drugi je smatrao da je sila dovoljna da se u ovozemaljskom životu materijalno obogatiš. 
Taman kada si pomislio da si postao neko i nešto, pa priuštio sebi da odeš na mini-odmor u Dubai, kad ono počnu da ti šište rakete pored skupog hotela u kojem boraviš. Neki moćniji odlučili su da zarate i da otimaju tuđe teritorije, naftna polja i druga prirodna bogatstva. Tada se setiš Boga i počneš da govoriš kako je sve što ti se događa nepravda, moliš Boga da živu glavu izvučeš i setiš se kako si možda ti došao do tog bogatstva. Nekako na isti način kao što to žele da učine ovi moćni što pokrenuše rat, samo što si ti to učinio na mikronivou, jer si svoju silu pokazivao na slabijima i sirotinji, baš kao što to danas čine najmoćniji na globalnom nivou prema slabijima. 
Ne bih da zvučim kao neki mesijanski pravednik, no možda je sve ovo što se čovečanstvu događa zapravo pokušaj vraćanja čovečanstva na fabrička podešavanja. Bahatost, otimačina, pljačka, ugnjetavanje slabijih, sve je to postalo normalno. Međunarodne norme su zgažene, pravila više ne postoje, a sila se smatra jedinim sredstvom da se dođe do cilja. Trenutno vlada krilatica kako sila Boga ne moli, ali ne zaboravite i nastavak koji nam govori i da Bog silu ne voli. Sve ovo nam i jeste jedan vid iskušenja, pa i Božijeg dopuštenja, da se sagleda naša ovozemaljska bahatost, posle koje mora da usledi vraćanje na fabrička podešavanja, jer ovakvo bezvlašće i život bez ikakvih pravila ne može da opstane. 
Otuda, vraćam se na životne poglede onih koji su smatrali sve da imaju, a posebno na one koji su se zadesili na odmorima po Dubaiju, u trenutku su shvatili kako mogu da dođu situacije kada postaneš nemoćan sa svim bogatstvom što si stekao. Posebno otrežnjujuće to deluje na one koji su otimačinom došli do tog bogatstva, jer sila koju su nekada koristili nad slabijima danas ne pomaže. Odjednom, našli su se u nikad bogatijem okruženju, sjaju, luksuzu, vrhunskim plažama, ludilo hotelima, a oko njih padaju rakete i oni odatle ne mogu da mrdnu. Koliko samo deluje srećnije neki čobanin, siromah, koji čuva ovce i uživa u lepoti neke livade sa svojim stadom, imajući tek toliko da danas može sebi da priušti da nahrani porodicu, ali može slobodno da šeta daleko od ratne strahote. Onaj ekstremno bogat koji se našao u Dubaiju dao bi suvo zlato da se u momentu granatiranja Dubaija mogao da zameni sa tim čobaninom. Tada se stavi prst na čelo i zapita – ko je istinski bogatiji? 
Moramo konačno u sopstvenim glavama, a pre svega u dušama i srcu, da sami raščistimo za koje vrednosti se borimo. Za mene je ideal slobodne Srbije u kojoj mogu pristojno da živim od svog rada nešto najsvetije. Nikog ne diram, nikom ne zavidim, nikog ne napadam, ne gledam u tuđe dvorište, ali svoje branim i svoju slobodu uživam. Vidim da se mnogi utrkuju gde će na letovanje. Super je što mogu sebi da priušte skupe destinacije, samo neka ipak se malo zapitaju da li vredi doći u iskušenje kao ovi u Dubaiju. Ipak je Srbija najlepša, jer je naša, ima divnu prirodu i sjajna mesta za odmor. Zašto u ovim teškim vremenima bacati novac na skupe destinacije? Zar nije bolje platiti u našoj Srbiji i uživati u njenim lepotama? Biti među svojima, držati se zajedno, obići naše svetinje, prelepe planine, reke, jezera i udahnuti taj dah slobode punim plućima. Skromnost nije mana. Naprotiv, skromnost je vrlina. Kakvo je stanje u svetu i kako se sukobi nižu, Zlatibor i Kopaonik biće mila majka sigurnosti u odnosu na Mediteran i sve one destinacije koje su mnogi skupo plaćali da se tamo izležavaju. Prema tome, što narodna poslovica kaže – berite gljivice oko svoje njivice. 
Vraćam se na početak teksta, pišući sve ovo pod uznemirujućim utiskom užasnog ratnog sukoba koji se nadvio nad Bliskim istokom. Danas je materijalno bogatstvo postalo nebitno. Nikako da naučimo da skroman čovek kakva god situacija da dođe on će umeti da se snađe, jer mu je malo za sreću potrebno. Onaj ekstremno bogat kada doživi brodolom ne ume više nikada da se oporavi i život mu se pretvara u pakao, jer nije naučio da živi srećno ako nije u svili i kadifi. Do kraja života baca drvlje i kamenje na Boga i svako mu je kriv za njegovu katastrofu, samo nikako da sagleda svoj prethodni život i gde je on možda zgrešio pa je doživeo zbog toga slom. Uvek smo smatrali da je onaj što ima vilu, „bentlija” i šansu da se sunča na bogatim destinacijama srećan čovek. Nismo umeli da spoznamo sreću koju nam je Bog dao, a ona je u porodici, skromnosti, na svom ognjištu i veri u Gospoda. Srce mi je na mestu kada imam dobar odnos sa komšijom, slobodu da se prošetam gde hoću po svojoj zemlji, da mirno spavam i da mi je u zemlji mir. Ukrajina je bila zemlja sa enormnim brojem ekstremno materijalno bogatih. Sada im je to sve badava, jer svako od njih bi dao celokupno materijalno bogatstvo za dan mira. Srbija je danas oaza mira i to je zapravo u današnjem svetu naše najveće bogatstvo. To je ono što moramo da čuvamo po svaku cenu, kako bismo doživeli one prave radosti poput toga da nam deca odrastu u ispravne ljude, da završe školu i da se obrazuju i da se radujemo njihovim uspesima. Shvatimo da čovečanstvo dolazi sve više u fazu kada će materijalno bogatstvo sve manje biti važno, a istinska sreća biće ako sačuvate mir u zemlji i ako ste slobodni. Oni što su doživeli raketiranje u Dubaiju imali su sve, a u tom momentu praktično nisu više imali ništa. Njihovo bogatstvo delovalo je bezvredno.

*Narodni poslanik