Mart 2004. godine na KiM ostaje trajna rana i opomena

Savez udruženja raseljenih sa Kosova i Metohije iz Podgorice, povodom godišnjice martovskog pogroma nad Srbima na KiM, saopštili su da mart 2004. godine ostaje trajna rana i opomena i da niko nije odgovarao za ubistva, progon, paljenje domova i rušenje svetinja.

Istakli su da izostanak međunarodne zajednice nije bila slučajnost, već poruka da su srpske žrtve manje vredne.

Pozvali su nadležne institucije Crne Gore da preispitaju odluku o priznanju.

“Povodom godišnjice martovskog pogroma nad Srbima i nealbancima na Kosovu i Metohiji 2004. godine, Savez udruženja raseljenih u Crnoj Gori podseća javnost na jedan od najstrašnijih i najsramnijih događaja u savremenoj Evropi, događaj koji ni do danas nije dobio zasluženi epilog”, navodi se u saopštenju.

Ističu da mart 2004. godine ostaje trajna rana i opomena.

“U samo nekoliko dana, pred očima međunarodnih misija, albanski ekstremisti su sproveli organizovani pogrom nad srpskim narodom – ubijali, progonili, palili domove i rušili svetinje. Hiljade ljudi je proterano, desetine crkava i manastira uništeno, a cele srpske zajednice zbrisane sa vekovnih ognjišta. I za sve to – gotovo niko nije odgovarao”, navode iz tog saveza.

Dodaju da izostanak reakcije međunarodne zajednice nije bio slučajnost, već poruka.

“Poruka da nasilje nad Srbima može proći nekažnjeno. Ta politika je svoju krunu doživela 2008. godine, kada je proglašena tzv. nezavisnost Kosova – projekat koji nije priznala većina država članica Ujedinjenih nacija, ali jesu one sile koje su 1999. godine bombardovanjem direktno proizvele tragediju i progon blizu 300.000 Srba i drugih nealbanaca”, stoji u saopštenju.

Kako kažu, time je stvoren opasan presedan – da se zločin isplati, da se etničko čišćenje nagrađuje, a da se pravda selektivno primjenjuje. Danas, dodaju, posljedice takve politike oseća svaki Srbin na Kosovu i Metohiji.

“Srbi na KiM žive u uslovima stalnog pritiska, straha i neizvesnosti. Ograničeno kretanje, institucionalna diskriminacija, ekonomska izolacija, kao i sve učestalija hapšenja i sudski procesi za navodne, često i izmišljene ratne zločine postali su svakodnevica. Istovremeno, zločini nad Srbima ostaju bez kazne, bez istine i bez pravde”, saopštili su.

Ovo je, kako kažu, bez sumnje, nastavak iste politike koja je dovela do masovnog egzodusa 1999. godine i pogroma 2004. godine.

“Iseljavanje Srba se nastavlja, tiho, ali kontinuirano, dok se preostalo stanovništvo svodi na život u enklavama  izolovano, nesigurno i lišeno osnovnih uslova za dostojanstven život. Podsećamo da su Srbi bili žrtve sistemskih zločina i progona ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Ipak, te žrtve ostaju marginalizovane, dok se istina uporno izvrće”, saopštili su.

Posebno ističu istorijsku činjenicu da je Metohija nekada bila u sastavu Zetske banovine, administrativne jedinice u kojoj su, pored prostora današnje Crne Gore, bili i veći dio Hercegovine i raške oblasti. Ta istorijska povezanost obavezuje i današnju Crnu Goru da ne okreće glavu od stradanja srpskog naroda u Metohiji.

“Zato Crna Gora više nema pravo na ćutanje. Očekujemo da nadležne institucije preispitaju odluku o priznanju tzv. Kosova, koju je donio režim Mila Đukanovića, a koja je, prema javno iznesenim stavovima nekadašnjeg premijera Duška Markovića, bila suprotna volji više od 80 odsto građana Crne Gore. Ta odluka, jasno je, nije samo politička, već duboko moralna i istorijska, i kao takva mora biti predmet ozbiljnog preispitivanja.

Savez udruženja raseljenih sa KiM u Crnoj Gori zahteva istinu i pravdu za sve srpske žrtve, kažnjavanje odgovornih za pogrom 2004. godine i sve druge zločine, prestanak politički motivisanih procesa protiv Srba, obezbeđivanje uslova za bezbedan i dostojanstven povratak, puno poštovanje osnovnih ljudskih prava srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, jasniji, odgovorniji i principijelniji odnos Crne Gore prema ovom pitanju, navode iz saveza.

Naglašavaju da pravda može biti spora, ali je neizbežna.