Glumac izuzetne snage i integriteta

Srpsko narodno pozorište oprašta se od Radoja Čupića, prvaka Drame i dugogodišnjeg člana ansambla ove novosadske kuće kulture koji je preminuo juče u 68. godini, ostavivši za sobom bogatu karijeru: svoje pozorišne i filmske junake kojima se iznova radovao i koje je bojio osobenim rukopisom. Bio je glumac izuzetne snage, integriteta i posvećenosti, čije je stvaralaštvo obogatilo srpsku kulturu.

Radoje Čupić rođen je 1958. godine u Novom Sadu, gde je završio osnovnu školu, Gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj” i Akademiju umetnosti u klasi profesora Dejana Mijača i Dimitrija Đurkovića. Svoju bogatu profesionalnu karijeru započeo je u pozorištima u Vojvodini, a deo glumačkog puta proveo je kao član ansambla Narodnog pozorišta Sombor, u periodu od 1985. do 1999. godine. Tada postaje stalni član SNP-a gde ostvaruje niz upečatljivih uloga i stiče status prvaka drame. Kada i kako je shvatio da mu je gluma privlačna, znao je da prokomentariše:

– Išao sam sa Raletom Milenkovićem u Zmaj Jovinu gimnaziju u Novom Sadu, koja je imala odličnu dramsku sekciju. Kada je Milenković upisao glumu, bio sam četvrti razred. Tada su me on i kolega Dragomir Pešić odveli u dramsku sekciju. Sumnjao sam da li ću to umeti, ali uveravali su me da hoću. Tamo sam upoznao profesora Dimitrija Zekavicu i već prvog dana, sećam se, desila se neka magija. Od tog trenutka se sve promenilo i znao sam da će gluma biti moj poziv.

Ostvario je Radoje Čupić oko 50 uloga na filmu i televiziji, i više od 80 u pozorištu: najviše u SNP-u i u Narodnom pozorištu Sombor, a njegova poslednja uloga bila je u filmu „Žetva”.

– Sve što se dogodi u životu trebalo je da se dogodi, pa i meni Sombor i iz profesionalnih i iz privatnih razloga. To je bilo devedesetih, ali pozorište je radilo punom parom bez obzira na siromaštvo. Bio sam tamo u zlatnom dobu somborskog pozorišta, a tu su bili i reditelji Ljubomir Muci Draškić, Zoran Ratković, Jagoš Marković, Kokan Mladenović... Oni su nam pomagali da se probijamo kroz pozorište i donosili nam duh novog vremena, neobuzdanu maštu i slobodu. U Somboru sam se oženio, dobio decu, i to je takođe divno i moralo je da se desi – komentarisao je Čupić.

Tokom karijere osvojio je gotovo sve nagrade svoga esnafa, pored ostalog i Sterijinu nagradu, priznanje „Predrag Peđa Tomanović”, godišnju nagradu SNP-a za glumu, „Zoranov brk”, jagodinskog „Ćurana”… Paralelno se bavio i pozorišnom režijom, a radio je i na televizijskoj produkciji. Režirao je u nekoliko vojvođanskih teatara, najviše u Novosadskom pozorištu mladih i u Narodnom pozorištu Sombor. Njegov bogati repertoar obuhvatao je dela klasične i savremene dramske literature. Među brojnim ulogama izdvajaju se: Trigorin u „Galebu”, Trifun u „Ožalošćenoj porodici”, Oberon u „Snu letnje noći”, Pomet u „Dundu Maroju”, Prospero u „Buri”, Ćorkan u predstavi „Na Drini ćuprija” i mnoge druge. Za ulogu kafedžije Montable u „Putovanju za Nant” 1997. godine dobija Sterijinu nagradu na koju je bio posebno ponosan.

Od filmske i televizijske produkcije izdvajaju se uloge u serijama „Vuk Karadžić”, „Vratiće se rode”, „Sva ta ravnica”, „Kao rani mraz”, „Jagodići”, „Naša mala klinika”, „Pomeri se s mesta”, „Vere i zavere”, „Santa Maria dela Salute”, „Koreni”, „Ubice mog oca”, „Švindleri”, „Vreme zla”, „Branilac”… kao i u filmu „Memo” Miloša Jovanovića.

Penzionisao se u februaru 2023. godine, reklo bi se simbolično posle 160. izvođenja predstave „Džandrljivi muž ili Koja je dobra žena?”, koju je režirao i u kojoj je tumačio lik Maksima. O svojim penzionerskim danima znao je da kaže:

– I dalje radim kao i pre, i ništa se tu nije promenilo. Volim svoj posao. Gluma me održava u životu i kontaktu sa onim što su moje biće i potreba. Uživam u tome i radiću sve dok mi moje fizičke i psihičke snage budu to dozvoljavale. Imamo kuću u Kulpinu, gde sam snimao seriju „Jagodići”. Kad se ukazala prilika, kupio sam to imanje. Bila je to godinama moja letnja rezidencija. Međutim, kada je bila korona, kada su nas zaključali u martu 2020, onda smo supruga i ja otišli tamo da boravimo. Mogli smo da izađemo u dvorište, a ne da budemo stalno zaključani u stanu. I tada smo zapravo prelomili i doneli odluku da se preselimo tamo. U Novom Sadu boravim kad radim predstave.