Глумац изузетне снаге и интегритета

Српско народно позориште опрашта се од Радоја Чупића, првака Драме и дугогодишњег члана ансамбла ове новосадске куће културе који је преминуо јуче у 68. години, оставивши за собом богату каријеру: своје позоришне и филмске јунаке којима се изнова радовао и које је бојио особеним рукописом. Био је глумац изузетне снаге, интегритета и посвећености, чије је стваралаштво обогатило српску културу.

Радоје Чупић рођен је 1958. године у Новом Саду, где је завршио основну школу, Гимназију „Јован Јовановић Змај” и Академију уметности у класи професора Дејана Мијача и Димитрија Ђурковића. Своју богату професионалну каријеру започео је у позориштима у Војводини, а део глумачког пута провео је као члан ансамбла Народног позоришта Сомбор, у периоду од 1985. до 1999. године. Тада постаје стални члан СНП-а где остварује низ упечатљивих улога и стиче статус првака драме. Када и како је схватио да му је глума привлачна, знао је да прокоментарише:

– Ишао сам са Ралетом Миленковићем у Змај Јовину гимназију у Новом Саду, која је имала одличну драмску секцију. Када је Миленковић уписао глуму, био сам четврти разред. Тада су ме он и колега Драгомир Пешић одвели у драмску секцију. Сумњао сам да ли ћу то умети, али уверавали су ме да хоћу. Тамо сам упознао професора Димитрија Зекавицу и већ првог дана, сећам се, десила се нека магија. Од тог тренутка се све променило и знао сам да ће глума бити мој позив.

Остварио је Радоје Чупић око 50 улога на филму и телевизији, и више од 80 у позоришту: највише у СНП-у и у Народном позоришту Сомбор, а његова последња улога била је у филму „Жетва”.

– Све што се догоди у животу требало је да се догоди, па и мени Сомбор и из професионалних и из приватних разлога. То је било деведесетих, али позориште је радило пуном паром без обзира на сиромаштво. Био сам тамо у златном добу сомборског позоришта, а ту су били и редитељи Љубомир Муци Драшкић, Зоран Ратковић, Јагош Марковић, Кокан Младеновић... Они су нам помагали да се пробијамо кроз позориште и доносили нам дух новог времена, необуздану машту и слободу. У Сомбору сам се оженио, добио децу, и то је такође дивно и морало је да се деси – коментарисао је Чупић.

Током каријере освојио је готово све награде свога еснафа, поред осталог и Стеријину награду, признање „Предраг Пеђа Томановић”, годишњу награду СНП-а за глуму, „Зоранов брк”, јагодинског „Ћурана”… Паралелно се бавио и позоришном режијом, а радио је и на телевизијској продукцији. Режирао је у неколико војвођанских театара, највише у Новосадском позоришту младих и у Народном позоришту Сомбор. Његов богати репертоар обухватао је дела класичне и савремене драмске литературе. Међу бројним улогама издвајају се: Тригорин у „Галебу”, Трифун у „Ожалошћеној породици”, Оберон у „Сну летње ноћи”, Помет у „Дунду Мароју”, Просперо у „Бури”, Ћоркан у представи „На Дрини ћуприја” и многе друге. За улогу кафеџије Монтабле у „Путовању за Нант” 1997. године добија Стеријину награду на коју је био посебно поносан.

Од филмске и телевизијске продукције издвајају се улоге у серијама „Вук Караџић”, „Вратиће се роде”, „Сва та равница”, „Као рани мраз”, „Јагодићи”, „Наша мала клиника”, „Помери се с места”, „Вере и завере”, „Санта Мариа дела Салуте”, „Корени”, „Убице мог оца”, „Швиндлери”, „Време зла”, „Бранилац”… као и у филму „Мемо” Милоша Јовановића.

Пензионисао се у фебруару 2023. године, рекло би се симболично после 160. извођења представе „Џандрљиви муж или Која је добра жена?”, коју је режирао и у којој је тумачио лик Максима. О својим пензионерским данима знао је да каже:

– И даље радим као и пре, и ништа се ту није променило. Волим свој посао. Глума ме одржава у животу и контакту са оним што су моје биће и потреба. Уживам у томе и радићу све док ми моје физичке и психичке снаге буду то дозвољавале. Имамо кућу у Кулпину, где сам снимао серију „Јагодићи”. Кад се указала прилика, купио сам то имање. Била је то годинама моја летња резиденција. Међутим, када је била корона, када су нас закључали у марту 2020, онда смо супруга и ја отишли тамо да боравимо. Могли смо да изађемо у двориште, а не да будемо стално закључани у стану. И тада смо заправо преломили и донели одлуку да се преселимо тамо. У Новом Саду боравим кад радим представе.