Ako krvari, možemo ga ubiti

Ukoliko me sećanje ne vara, na Bilijevu opasku da nas tamo negde čeka nešto što nije ljudsko, te ćemo svi umreti – glavni junak Mektirnanovog filma Predator iz 1987. godine, Dač, danas guverner Švarceneger, naravno, izgovara već legendarnu utešnu rečenicu: „Ako krvari, možemo ga ubiti!“ Ova krvava filozofska sentencija koju izgovara snažni Dač, inače jedan od „statista“ iz pozadine Arsenijevićevog novog romana, mogla bi se u nešto izmenjenom obliku iskoristiti kao najava romana u pričama koji je svakako obeležio proteklu proznu godinu. „Ako krvari, možemo ga pojesti!“

Pre svega zbog toga što se jedan od glavnih junaka Arsenijevićeve odlične proze – Nihil Musa Baksi, Kurd iz Halabdže, žrtva progona, pretvorio u ljudoždera kome će se preko Interneta, naravno (nick name: predator1985, na sajtu www.yourdarkestdream.com), za ručak ponuditi Oahu Džim, američka televizijska zvezda na zalasku (u vezi sa jednom našom Verom, inače), fotograf, putopisac i istraživač sa bolesnom željom koja ga prati od detinjstva – da bude pojeden. Ovaj nesrećni Nihil Baksi, žrtva iračkog terora nad Kurdima, postaće čudovište i izgubiti sve što je imao, osim VHS kasete sa Predatorom čiji će se krvavi kadrovi pomešati sa stvarnim životom.

No, to će biti tek deo Arsenijevićeve geopoetičke priče čiji će junaci, između ostalog, biti i proterani Albanac sa Kosova Dren Kastrati, Hasan Halilović zvani Dambo iz Bosne, zatim berlinski anarhisti, beogradski mangupi, izbeglice, emigranti – svi slični u svojoj „neukorenjenosti“, isprva okupljeni u izbegličkom prihvatilištu u danskom Avnstrupu, a potom u ličnoj verziji pakla od života.

„Oni i dalje sede tamo, mutavi i pasivni, i puštaju da im dani uzalud prolaze, svi ti Iračani i Kurdi i Marokanci i Belorusi i Rusi i Ukrajinci i Jermeni i Gruzini i kojekakvi Tadžikistanci i Kazahstanci i Kirgistanci i Kubanci i Korejci i razni Jugosi – Srbi, Hrvati, Makedonci, Bosanci, Hercegovci, pa i kosovski Albanci (Zemljaci brate, urlao je onaj ludi Vanja iz Beograda, i cerio se pritom kao manijak; Zemljaci brate, to mu je bila glavna fora), sve dok ih ne spakuju pa – marš iz Sandholma i marš iz Avnstrupa! – išutiraju iz prihvatilišta, i iz udobne Danske vrate tamo odakle su i došli, pravo nazad, svakog u svoja govna...“

Pišući Predatora Vladimir Arsenijević je bez svake sumnje napisao svetsku knjigu. On nije pobegao od domaćih jeza, naprotiv, ali je u isto vreme pokazao da knjiga može putovati oko sveta – doista biti neukorenjena – da može obuhvatiti čitav korpus aktuelnih dešavanja i svetskih problema, sukoba koji su nam samo naizgled daleki, ratova u kojima nismo ili jesmo učestvovali, a da pritom sve to bude ispripovedano na jednom zavidnom nivou, strukturalno majstorski spojeno, žanrovski pitko, ali sa i te kakvim literarnim vrednostima.

Zbog toga ne treba previše lupati glavu da li je Predator zbirka priča, roman ili roman u pričama. Arsenijević zaista vešto sklapa krvavi prozni mozaik, povezujući na čudesan načine junake i događaje, u tom globalnom selu, kako je neko već primetio, što ovo njegovo delo čini zaista posebnim i originalnim produktom u proznom stvaralaštvu čitavog regiona. Na izvestan način, pisac nas vodi kroz nevolje i ratove vođene tokom protekle dve decenije u svetu, pričajući vešto smišljene, nepredvidive i zanimljivo ukrštene sudbine glavnih junaka za kojim halapljivo jurimo probijajući se kroz svet kao kroz kuću straha. Levičarski protesti u Berlinu, prihvatilište u Danskoj, zločini na Kosovu, zločini u Iraku, sudbine emigranata u Barseloni ili Engleskoj – svedeni na sudbine dobro isprofilisanih junaka čije (nama geografski ponekad daleko) okruženje Vladimir Arsenijević uspeva da dočara na zanimljiv način. Pre svega bogatim jezikom i to najčešće frazama koje ispisuje na maternjem jeziku samih junaka, ali vrlo obazrivo, kako nimalo ne bi otežao čitanje.

Može biti da na nekoliko mesta preteruje sa jezičkim „eksperimentima“, najviše u onih nekoliko glava koje pripoveda bez interpunkcije, koristeći se beogradskim žargonom, što jeste donekle duhovito, ali ništa više od toga, baš kao što može biti da na nekoliko mesta suviše „šminkerski“ opisuje svoje junake... Ali Arsenijević, sa druge strane, opet vrlo vešto uspeva da dočara te daleke toponime i učini ih stvarnim, živim, najviše zahvaljujući ponekom rečenicom ispisanom na maternjem jeziku Nihila Muse ili Oahu Džima, kako je već primećeno, kao i detaljnim, a opet vešto izvedenim i svakako diskretnim opisima običaja ili lokalnih jelovnika koji „scenografiju“ iračke, američke, danske ili recimo berlinske priče čine zaista stvarnom i ubedljivom.

Vladimir Arsenijević u Predatoru, kako naslov to naprosto od njega i zahteva, ide do kraja, bez povlačenja, bez predaje, u tvrdom realističkom stilu koji ne okleva čak ni u opisima najtežih kanibalističkih scena. Štaviše, kao da je o kulinarskoj TV emisiji namenjenoj ljudožderima reč, Nihil Musa vadi iz dva frižidera američku televizijsku zvezdu i priprema je na mnogo načina – krv, horor, ljudožderstvo, nesreća kao posledica – nešto što na prvi pogled kao da nije ljudsko, što nas čeka u mraku džungle, kako kaže Bili u Mektirnanovom filmu, i „Svi ćemo umreti“, nakon čega opet govori Dač: „Ako krvari možemo ga ubiti“...