Ако крвари, можемо га убити

Уколико ме сећање не вара, на Билијеву опаску да нас тамо негде чека нешто што није људско, те ћемо сви умрети – главни јунак Мектирнановог филма Предатор из 1987. године, Дач, данас гувернер Шварценегер, наравно, изговара већ легендарну утешну реченицу: „Ако крвари, можемо га убити!“ Ова крвава филозофска сентенција коју изговара снажни Дач, иначе један од „статиста“ из позадине Арсенијевићевог новог романа, могла би се у нешто измењеном облику искористити као најава романа у причама који је свакако обележио протеклу прозну годину. „Ако крвари, можемо га појести!“

Пре свега због тога што се један од главних јунака Арсенијевићеве одличне прозе – Нихил Муса Бакси, Курд из Халабџе, жртва прогона, претворио у људождера коме ће се преко Интернета, наравно (nick name: предатор1985, на сајту www.yourdarkestdream.com), за ручак понудити Оаху Џим, америчка телевизијска звезда на заласку (у вези са једном нашом Вером, иначе), фотограф, путописац и истраживач са болесном жељом која га прати од детињства – да буде поједен. Овај несрећни Нихил Бакси, жртва ирачког терора над Курдима, постаће чудовиште и изгубити све што је имао, осим ВХС касете са Предатором чији ће се крвави кадрови помешати са стварним животом.

Но, то ће бити тек део Арсенијевићеве геопоетичке приче чији ће јунаци, између осталог, бити и протерани Албанац са Косова Дрен Кастрати, Хасан Халиловић звани Дамбо из Босне, затим берлински анархисти, београдски мангупи, избеглице, емигранти – сви слични у својој „неукорењености“, испрва окупљени у избегличком прихватилишту у данском Авнструпу, а потом у личној верзији пакла од живота.

„Они и даље седе тамо, мутави и пасивни, и пуштају да им дани узалуд пролазе, сви ти Ирачани и Курди и Мароканци и Белоруси и Руси и Украјинци и Јермени и Грузини и којекакви Таџикистанци и Казахстанци и Киргистанци и Кубанци и Корејци и разни Југоси – Срби, Хрвати, Македонци, Босанци, Херцеговци, па и косовски Албанци (Земљаци брате, урлао је онај луди Вања из Београда, и церио се притом као манијак; Земљаци брате, то му је била главна фора), све док их не спакују па – марш из Сандхолма и марш из Авнструпа! – ишутирају из прихватилишта, и из удобне Данске врате тамо одакле су и дошли, право назад, сваког у своја говна...“

Пишући Предатора Владимир Арсенијевић је без сваке сумње написао светску књигу. Он није побегао од домаћих језа, напротив, али је у исто време показао да књига може путовати око света – доиста бити неукорењена – да може обухватити читав корпус актуелних дешавања и светских проблема, сукоба који су нам само наизглед далеки, ратова у којима нисмо или јесмо учествовали, а да притом све то буде исприповедано на једном завидном нивоу, структурално мајсторски спојено, жанровски питко, али са и те каквим литерарним вредностима.

Због тога не треба превише лупати главу да ли је Предатор збирка прича, роман или роман у причама. Арсенијевић заиста вешто склапа крвави прозни мозаик, повезујући на чудесан начине јунаке и догађаје, у том глобалном селу, како је неко већ приметио, што ово његово дело чини заиста посебним и оригиналним продуктом у прозном стваралаштву читавог региона. На известан начин, писац нас води кроз невоље и ратове вођене током протекле две деценије у свету, причајући вешто смишљене, непредвидиве и занимљиво укрштене судбине главних јунака за којим халапљиво јуримо пробијајући се кроз свет као кроз кућу страха. Левичарски протести у Берлину, прихватилиште у Данској, злочини на Косову, злочини у Ираку, судбине емиграната у Барселони или Енглеској – сведени на судбине добро испрофилисаних јунака чије (нама географски понекад далеко) окружење Владимир Арсенијевић успева да дочара на занимљив начин. Пре свега богатим језиком и то најчешће фразама које исписује на матерњем језику самих јунака, али врло обазриво, како нимало не би отежао читање.

Може бити да на неколико места претерује са језичким „експериментима“, највише у оних неколико глава које приповеда без интерпункције, користећи се београдским жаргоном, што јесте донекле духовито, али ништа више од тога, баш као што може бити да на неколико места сувише „шминкерски“ описује своје јунаке... Али Арсенијевић, са друге стране, опет врло вешто успева да дочара те далеке топониме и учини их стварним, живим, највише захваљујући понеком реченицом исписаном на матерњем језику Нихила Мусе или Оаху Џима, како је већ примећено, као и детаљним, а опет вешто изведеним и свакако дискретним описима обичаја или локалних јеловника који „сценографију“ ирачке, америчке, данске или рецимо берлинске приче чине заиста стварном и убедљивом.

Владимир Арсенијевић у Предатору, како наслов то напросто од њега и захтева, иде до краја, без повлачења, без предаје, у тврдом реалистичком стилу који не оклева чак ни у описима најтежих канибалистичких сцена. Штавише, као да је о кулинарској ТВ емисији намењеној људождерима реч, Нихил Муса вади из два фрижидера америчку телевизијску звезду и припрема је на много начина – крв, хорор, људождерство, несрећа као последица – нешто што на први поглед као да није људско, што нас чека у мраку џунгле, како каже Били у Мектирнановом филму, и „Сви ћемо умрети“, након чега опет говори Дач: „Ако крвари можемо га убити“...