Ratom u Iranu ugrožena je i stabilnost Balkana

Specijalno za „Politiku”

Vašington – Ovaj rat je deo trećeg svetskog rata, koji nije toliko rat država međusobno, već rat određenih država protiv međunarodnog prava. Ovaj rat je počeo ruskom aneksijom Krima, a potom i invazijom na Ukrajinu. Napadom na Iran, Tramp i Netanjahu poručuju liderima drugih zemalja da mogu ignorisati nacionalni suverenitet, zaobići Ujedinjene nacije, kršiti Ženevske konvencije i tako dalje. Najvidljiviji efekat je potpuno ignorisanje međunarodnog prava, kaže u razgovoru za „Politiku” Džon Fefer, direktor programa „Spoljna politika u fokusu” i „Globalna pravedna tranzicija” u Institutu za političke studije u Vašingtonu.

Kako se na rat sa Iranom gleda u Sjedinjenim Državama?

U Sjedinjenim Državama, podrška ratu prati partijske linije, iako je bilo nekih značajnih odstupanja od takozvanih MAGA izolacionista. Ipak, pokazatelj je da tanka većina Amerikanaca ne podržava rat. Ovakav otpor se obično javlja tek nakon što se Sjedinjene Države zaglave u sukobu. Ukoliko Tramp uskoro ne okonča rat proglašenjem pobede – ma koliko ta deklaracija bila upitna – njegova podrška među nezavisnima, a možda i među republikancima, počeće da opada. On je obećao da će se držati podalje od „večnih ratova”. Što rat duže traje, to je očiglednije kršenje tog obećanja.

Ekonomski, sa zahtevom Kongresu za dodatnih 200 milijardi dolara za ratne izdatke, koji je u toku, sukob će se uskoro pretvoriti u rat protiv pristupačnosti unutar Sjedinjenih Država. Bogati će negodovati zbog gubitaka na berzi, srednja klasa će protestovati zbog rasta cena osnovnih dobara, siromašni će se pobuniti zbog gubitka poslova i zdravstvene zaštite, a fiskalni „jastrebovi” će dići ruke u očajanju. Globalno, rat će imati ogromne talasne efekte, posebno na zemlje koje u velikoj meri zavise od nafte u svom BDP-u, uključujući Sjedinjene Države. Kina, zahvaljujući brzom prelasku na elektrifikaciju transporta, nije toliko ranjiva kao SAD (uprkos zavisnosti od uvoza). Uopšteno govoreći, Kina će izaći kao pobednik – sve dok suzbije impuls da upotrebi vojsku kako bi silom ponovo ujedinila Tajvan sa kopnom.

Kada bi rat u Iranu mogao da se završi i sa kakvim posledicama?

Bilo je teško predvideti početak rata u Iranu, posebno zato što su Sjedinjene Države i Izrael napali Iran tokom pregovora sa Teheranom, pa je podjednako teško predvideti kako će se sukob završiti. Sjedinjene Države i Izrael imaju donekle različite definicije uspeha. Vlada izraelskog premijera Benjamina Netanjahua Iran definiše kao egzistencijalnu pretnju Izraelu, želi temeljnu promenu režima. Trampova administracija je iznela različite ciljeve baš kao što je ponudila različita obrazloženja za sam rat. Ali se ponekad čini da je predsednik Tramp zadovoljan time da tamo postoji lider sa kojim može da „posluje”. U drugim trenucima, Tramp je govorio o eliminaciji iranskih nuklearnih sposobnosti i/ili njegovih ofanzivnih kapaciteta. Takođe je pozvao stanovništvo da se pobuni. Nije isključio upotrebu kopnenih trupa, ali je takođe razgovarao sa Kurdima o njihovoj ulozi kao posredničke sile. Nadao se brzoj pobedi. On nema pravi plan B.

Pored toga, cena nafte je počela da nadmašuje uske strateške ciljeve, do te mere da je Trampova administracija ukinula sankcije na naftu iranskim tankerima, jednostavno da bi ublažila pritisak na tržište nafte (bez obzira na ekonomske koristi za Teheran). Ponovno otvaranje Ormuskog moreuza sada je dospelo na vrh prioriteta administracije. Zbog ovih različitih ciljeva, prilično je teško zamisliti kako će SAD i Izrael formulisati svoje pregovaračke pozicije.

Iran, u međuvremenu, želi da se napadi okončaju i da se ukinu ekonomske sankcije. Takođe je verovatno zaključio da je njegovo pravo na obogaćivanje uranijuma neprihvatljivo za pregovore (pri čemu je postojanje iranskog nuklearnog oružja jedini način da se spreče budući napadi). Nastaviće da vrši pritisak, posebno na zemlje Zaliva, u nadi da će one zauzvrat izvršiti pritisak na Trampa da zaustavi rat. Ali ova taktika bi mogla da mu se obije o glavu ako zemlje Zaliva odluče da direktno uđu u rat na strani SAD.

Verovatno će uslediti neka vrsta zastoja, pri čemu će obe strane nastaviti sa uzvratnim napadima, čak i ako se izbegne potpuna eskalacija. Cena nafte će ostati visoka, čak i ako se Ormuski moreuz ponovo otvori, jer će popravke infrastrukture za fosilna goriva trajati mesecima (ili duže).

Posledice ovakvog scenarija, povremeni „vrući” rat, biće više cene ne samo goriva već i hrane (zbog većih cena đubriva), putovanja (skuplje avio-karte i krstarenja), kao i bilo kog proizvedenog dobra koje zavisi od energije iz fosilnih goriva za proizvodnju ili transport. Globalna ekonomija će trpeti, kao što je trpela tokom pandemije kovida 19.

Koji su rizici rata u Iranu za region Balkana, posebno Srbiju?

Svakako je stabilnost Balkana ugrožena zbog rasta cena nafte i hrane. Bosna i Hercegovina se, dodatno, suočava sa izazovom različitih perspektiva muslimanskog i nemuslimanskog stanovništva.

Vlada Srbije, kao i mnoge druge vlade, uvela je mere da ublaži posledice, kao što je zabrana izvoza goriva. Takođe je pokušala da zadrži neutralnu poziciju, za razliku od nekih drugih zemalja u regionu, poput Albanije, koje su stale na stranu Sjedinjenih Država. Srbija nastoji da očuva odnose i sa Izraelom i sa arapskim državama.

Uopšteno, evropske zemlje će se suočiti sa posledicama sve većeg razilaženja u politici sa Trampovom administracijom. SAD su zatražile pomoć NATO-a u održavanju otvorenog Ormuskog moreuza, ali je većina članica odbila. Srbija, naravno, nije članica NATO-a, ali sve evropske zemlje razmatraju značaj razvoja nezavisnih vojnih kapaciteta što čini i Srbija.

Kakva je Vaša procena odnosa SAD–Srbija?

Sve iluzije koje su Srbi možda imali da će Tramp intenzivnije poboljšati odnose sa Srbijom raspršile su se kada je administracija prošlog avgusta uvela carinu od 35 odsto na srpske proizvode, višu nego što su podnele druge balkanske zemlje. Ta stopa je verovatno uticala na pad podrške Trampu u Srbiji (59 odsto prema anketi iz 2024, najviše u Evropi). Srpske rezerve litijuma mogle bi biti privlačne Trampu, ali Srbija istovremeno balansira jačanjem odnosa sa Kinom.

Uopšteno, Tramp posmatra celu Evropu kao jednu celinu i ne posvećuje joj mnogo pažnje, u poređenju sa regionima gde može direktnije da projektuje svoju moć (nad slabijim zemljama u Latinskoj Americi) ili u skladu sa interesima Izraela na Bliskom istoku.