Priče sa osojne strane

Ovih dana umnožili su se povodi koji izazivaju prigovore da domaće televizije svojim programima, od zabavnih do serijskih, zavaravaju publiku odvlačeći njenu pažnju s nevesele svakodnevice i gradeći lažnu paralelnu stvarnost. Jedni će kao primer navoditi beslovesne kvizove u „rialiti” maniru, drugi maratonska ćaskanja o „fensi” provodu i velegradskim noćnim atrakcijama, treći naivne melodrame i seoske idile u nastavcima, četvrti razbibrigu raznim prevarantskim lutrijama i priglupim takmičenjima...

Iako im stvaranje vedrine, pa i nešto šarenih laža, ide u opis redovne delatnosti, po samoj prirodi medijskog ustrojstva, ovdašnje TV stanice, gledano u celini, ne ostaju dužne za neulepšanu sliku života. U tom poslu jedne prvenstveno vodi traganje za udarnim, „adrenalinskim” situacijama i prizorima, druge naglašena kritičnost prema događajima, pa i prosuđivanje kao presuđivanje, treće nastojanje da se prikupi i u javnost prosledi što više činjenica, četvrte namera da se zađe iza pojavnosti, do uzročno-posledičnih povezanosti u aktuelnim zbivanjima.

U tim pravcima pošlo je i nekoliko novih ciklusa.

U ponudi Radio-televizije Srbije to je dokumentarna serija „Dosije o...” Olivere Pančić. Dosadašnji angažman ove autorke pokazao je njenu zainteresovanost za osetljive socijalne teme, za skrajnute i zapostavljene društvene grupe, za sudbine slabih i ranjivih, prvenstveno dece. Sadašnji ciklus bavi se, zbirno rečeno, društvenim devijacijama, pojavama kao što su narkomanija, deceubistvo, silovanje. Primenjeni postupak ide od posebnog ka opštem: kriminalne radnje personalizuju se preko intimnih ispovesti aktera, a potom komentarima uopštavaju i problematizuju kao zlo na koje društvo još nema dovoljno efikasne odgovore.

Susreti s nasilnicima i sa žrtvama, kao izvorno svedočenje o delima, mislima, osećanjima, najvredniji su deo „Dosijea”. Kad joj se posrećilo da joj odabrani junak bude „rođeni pripovedač”, kao u slučaju Vučka Manojlovića, osuđenog za ubistvo, autorka je bila lišena potrebe da sagovornika previše zapitkuje i napadno podstiče – što je uvek dobro jer čuva i pojačava spontanost dokumentarnog zapisa. O načinu autorskog intervenisanja tokom razgovora, kao i o stavovima „spoljnih saradnika” pozvanih da uopšte slučaj, moglo bi se polemisati. Ali je opšti učinak ove polusatne, brižljivo sakupljene pregledno složene „dokumentacije” nesumnjivo delotovoran. Pokreće na razmišljanje gledaoca dvostruko: kao pojedinca suočenog sa sopstvenim iskustvima, iskušenjima, strahovima od nasilja i zla – i kao građanina koji s pravom očekuje od države da se nasilju i zlu snažnije suprotstavi.

Šteta je što je RTS petkom uveče dokumentarni ciklus „Dosije o..” na Drugom programu preklopio s dramskom serijom „Gorki plodovi” na Prvom. Pojedini slični motivi u obe ove „priče sa osojne strane” možda bi se uzajamno pojačavali po uverljivosti, značenju i značaju kad bi se na ekranu pojavljivali odvojeno, u različitim terminima, a svaki u svom žanru.