I političari i diplomate od karijere

Francuska: Samo iskusne diplomate

Izbor ambasadora u Francuskoj se gotovo uvek odnosi na iskusne diplomate.Od trenutka kada je imenovan, budući ambasador mora da dobije agreman zemlje u koju odlazi. Tek potom se objavljuje njegovo imenovanje.Da bi preuzeo funkciju, ambasadora mora da primi ministar spoljnih poslova i šef države, kojima uručuje akreditivno pismo francuskog predsednika u kome se potvrđuje njegovo imenovanje.

Po uručenju ovog akreditivnogpisma smatra se da je stupio na funkciju, na kojoj uživa imunitet i privilegije garantovane međunarodnim pravom, čiji je cilj da bude zaštićen od pritisaka vlasti zemlje u kojoj boravi.

Nemačka: Političari idu u važnije zemlje

Kandidata za ambasadora predlaže Ministarstvo inostranih poslova a ukaz o njegovom postavljenju potpisuje predsednik nemačke države. Ovo je važan detalj jer je ambasador zapravo lični predstavnik šefa države u zemlji u kojoj je na diplomatskoj službi.

U Nemačkoj se do ambasadorskog položaja stiže dvostrukim kolosekom. Jedan je otvoren za profesionalne diplomate – zaposlene u Ministarstvu inostranih poslova – kojima je ambasadorski posao kruna u karijeri. Na ambasadorska mesta, posebno u onim važnijim zemljama, odlaze i političari. Tu ne postoje neka „čvrsta” pravila već se takva kadrovska rešenja realizuju u zavisnosti od odnosa političkih snaga.

Italija: Dug put do krune karijere

Nominovanje na mesto ambasadora vrši se među opunomoćenim ministrima (rang u kojem se mora provesti najmanje sedam godina radnog staža i to tek posle dva mandata u inostranstvu na nižim mestima) i to dekretom predsednika Republike, posle odluke saveta ministra zajedno s motivisanim predlogom Ministra spoljnih poslova.

Presudni elementi u izboru ambasadora su značaj funkcija i način na koji su vođene tokom čitave karijere, a naročito u odnosu na čin koji se nosi. Posebna važnost data je rezultatima ostvarenim u odnosu na zadate ciljeve, a uzimaju se u obzir i sedišta, kancelarije i okolnosti koje zahtevaju poseban trud i odgovornost, kvalitet pruženog rada, obrazovanost i kvalitet ličnosti pokazan tokom celokupne karijere, ukupna dužina i izvršavanje karijere.

Belgija: Valonci zakinuti zbog jezika

U Belgiji ambasadore predlaže ministar inostranih poslova, a ukaze o njihovom imenovanju potpisuje belgijski kralj. Senat – belgijski parlament – ne učestvuje u ovoj proceduri.

Ambasadori Kraljevine Belgije su isključivo diplomate od karijere, a među njima je veći procenat Flamanaca nego Valonaca. Razlog za to je što Flamanci u Belgiji gotovo bez izuzetka govore i francuski jezik i uopšte tradicionalno gaje sklonost ka stranim jezicima, dok se frankofoni građani uglavnom govore samo maternjim jezikom. Osnovni uslov za zaposlenje u belgijskoj državnoj službi, naravno to važi i za MIP, jeste znanje oba jezika koji su u zvaničnoj upotrebi.

Češka: Bušnjak jedini bio sporan

Postupak imenovanja ambasadora u Češkoj je u osnovi isti kao i kod nas, ali se nikad dosad nije dogodilo da predsednik Češke ne potpiše ukaz o imenovanju ambasadora – ni Vaclav Havel, predsednik od 1993. do 2003, ni Vaclav Klaus koji je predsednik posle toga. Jednom je, tačnije 2001, malo nedostajalo da se to dogodi (čak je u nekim novinama bilo interpretirano kao da se dogodilo) s potpisom Havela za ambasadora Češke u Moskvi.

Ukratko, u Ministarstvu je bio pripremljen predlog, ali još nije bio upućen, da to bude Ivan Bušnjak, nama dobro poznat kao češki ambasador u Beogradu od 1996. do 2000. On se tada zamerio Havelu i krugu oko njega svojim navodnim simpatijama za Miloševićev režim, a odioznost prema njemu postoji odranije jer mu je otac bio jedan od najpoznatijih diplomata u komunističkom režimu. Ukratko, čim se čulo da se za Moskvu priprema Bušnjak, reagovano je poluzvaničnom najavom iz Havelove okoline da on to neće ni u kom slučaju potpisati. Tadašnji (socijaldmeokratski) ministar Jan Kavan je onda tiho odustao od Bušnjaka.

Slovenija: Kako je odbijen Rupel

Kandidata zvanično imenuje predsednik Republike, pa je zato nužna usklađenost na relaciji predsednik–vlada jer šef države ima pravo da pojedine kandidate i ne imenuje ako se ne složi s predlogom vlade. To se dogodilo krajem prošle godine, kada je predsednik Danilo Tirk odbio da imenuje čak osam od 13 predloženih ambasadora, između ostalih i nekadašnjeg šefa diplomatije Dimitrija Rupela koji je želeo da postane slovenački ambasador u Austriji.

Rupel, posle mnogo medijske buke i pretnji da će tužiti državu, na kraju ipak nije otputovao u Beč, a glavni razlog je bilo javno iskazano nepoverenje predsednika Tirka prema Rupelu ali i slovenačke manjine u Austriji koja je bila nezadovoljna njegovim neangažovanjem za njene interese tokom dugogodišnjeg staža na mestu ministra spoljnih poslova.

Da ubuduće ne bi došlo do problema između vlade i predsednika uvedeno je obavezno savetovanje između čelnih funkcionera. Slovenačkim ambasadorima u skladu sa zakonom o spoljnim poslovima mandat traje četiri godine, posle čega moraju da rade najmanje dve godine u matici, odnosno MSP. Što znači da je u Sloveniji nemoguće da se desi situacija poput one u ambasadi Srbije u Ljubljani u kojoj jedan od diplomata radi od otvaranja ambasade 2001. godine – do danas.

Hrvatska: Varnice između Mesića i Sanadera

Ministar spoljnih poslova priprema predloge za postavljanje i opoziv šefova diplomatskih i konzularnih misija pa ih dostavlja vladi koja utvrđuje konačan predlog i dostavlja ga predsedniku Republike.

Tako je to formalno rešeno zakonom i u skladu s njim se i postupa, a ono što se u zakonu ne navodi ostvaruje se u praksi i podalje od očiju javnosti. Naime, javna je tajna da se predsednik države i premijer dogovaraju o „kvoti ambasadora” koje svaki od njih predlaže – a da je tako potvrđuje se upravo ovih dana kada je između te dvojice najviših državnih funkcionera – Stjepana Mesića i Ive Sanadera – došlo do izvesnog političkog „iskrenja”, pa je predsednik optužio tajnu službu Ministarstva spoljnih poslova RH da prati i kontroliše ambasadore „iz njegove kvote”.

Znatan deo ambasadora na tu funkciju odlazi zbog nekih političkih zasluga prema onima koji su ih odabrali. Najnoviji takav primer je upućivanje za hrvatskog ambasadora u Prištinu Zlatka Kramarića, koji je bio dugogodišnji gradonačelnik Osijeka.

Pripremili dopisnici i novinari „Politike”: Ana Otašević (Pariz), Žarko Rakić, Marina Lalović (Rim), Vladimir Jokanović (Brisel), Milan Lazarević (Prag), Svetlana Vasović-Mekina (Ljubljana) i Radoje Arsenić (Zagreb)