И политичари и дипломате од каријере

Француска: Само искусне дипломате

Избор амбасадора у Француској се готово увек односи на искусне дипломате.Од тренутка када је именован, будући амбасадор мора да добије агреман земље у коју одлази. Тек потом се објављује његово именовање.Да би преузео функцију, амбасадора мора да прими министар спољних послова и шеф државе, којима уручује акредитивно писмо француског председника у коме се потврђује његово именовање.

По уручењу овог акредитивногписма сматра се да је ступио на функцију, на којој ужива имунитет и привилегије гарантоване међународним правом, чији је циљ да буде заштићен од притисака власти земље у којој борави.

Немачка: Политичари иду у важније земље

Кандидата за амбасадора предлаже Министарство иностраних послова а указ о његовом постављењу потписује председник немачке државе. Ово је важан детаљ јер је амбасадор заправо лични представник шефа државе у земљи у којој је на дипломатској служби.

У Немачкој се до амбасадорског положаја стиже двоструким колосеком. Један је отворен за професионалне дипломате – запослене у Министарству иностраних послова – којима је амбасадорски посао круна у каријери. На амбасадорска места, посебно у оним важнијим земљама, одлазе и политичари. Ту не постоје нека „чврста” правила већ се таква кадровска решења реализују у зависности од односа политичких снага.

Италија: Дуг пут до круне каријере

Номиновање на место амбасадора врши се међу опуномоћеним министрима (ранг у којем се мора провести најмање седам година радног стажа и то тек после два мандата у иностранству на нижим местима) и то декретом председника Републике, после одлуке савета министра заједно с мотивисаним предлогом Министра спољних послова.

Пресудни елементи у избору амбасадора су значај функција и начин на који су вођене током читаве каријере, а нарочито у односу на чин који се носи. Посебна важност дата је резултатима оствареним у односу на задате циљеве, а узимају се у обзир и седишта, канцеларије и околности које захтевају посебан труд и одговорност, квалитет пруженог рада, образованост и квалитет личности показан током целокупне каријере, укупна дужина и извршавање каријере.

Белгија: Валонци закинути због језика

У Белгији амбасадоре предлаже министар иностраних послова, а указе о њиховом именовању потписује белгијски краљ. Сенат – белгијски парламент – не учествује у овој процедури.

Амбасадори Краљевине Белгије су искључиво дипломате од каријере, а међу њима је већи проценат Фламанаца него Валонаца. Разлог за то је што Фламанци у Белгији готово без изузетка говоре и француски језик и уопште традиционално гаје склоност ка страним језицима, док се франкофони грађани углавном говоре само матерњим језиком. Основни услов за запослење у белгијској државној служби, наравно то важи и за МИП, јесте знање оба језика који су у званичној употреби.

Чешка: Бушњак једини био споран

Поступак именовања амбасадора у Чешкој је у основи исти као и код нас, али се никад досад није догодило да председник Чешке не потпише указ о именовању амбасадора – ни Вацлав Хавел, председник од 1993. до 2003, ни Вацлав Клаус који је председник после тога. Једном је, тачније 2001, мало недостајало да се то догоди (чак је у неким новинама било интерпретирано као да се догодило) с потписом Хавела за амбасадора Чешке у Москви.

Укратко, у Министарству је био припремљен предлог, али још није био упућен, да то буде Иван Бушњак, нама добро познат као чешки амбасадор у Београду од 1996. до 2000. Он се тада замерио Хавелу и кругу око њега својим наводним симпатијама за Милошевићев режим, а одиозност према њему постоји одраније јер му је отац био један од најпознатијих дипломата у комунистичком режиму. Укратко, чим се чуло да се за Москву припрема Бушњак, реаговано је полузваничном најавом из Хавелове околине да он то неће ни у ком случају потписати. Тадашњи (социјалдмеократски) министар Јан Каван је онда тихо одустао од Бушњака.

Словенија: Како је одбијен Рупел

Кандидата званично именује председник Републике, па је зато нужна усклађеност на релацији председник–влада јер шеф државе има право да поједине кандидате и не именује ако се не сложи с предлогом владе. То се догодило крајем прошле године, када је председник Данило Тирк одбио да именује чак осам од 13 предложених амбасадора, између осталих и некадашњег шефа дипломатије Димитрија Рупела који је желео да постане словеначки амбасадор у Аустрији.

Рупел, после много медијске буке и претњи да ће тужити државу, на крају ипак није отпутовао у Беч, а главни разлог је било јавно исказано неповерење председника Тирка према Рупелу али и словеначке мањине у Аустрији која је била незадовољна његовим неангажовањем за њене интересе током дугогодишњег стажа на месту министра спољних послова.

Да убудуће не би дошло до проблема између владе и председника уведено је обавезно саветовање између челних функционера. Словеначким амбасадорима у складу са законом о спољним пословима мандат траје четири године, после чега морају да раде најмање две године у матици, односно МСП. Што значи да је у Словенији немогуће да се деси ситуација попут оне у амбасади Србије у Љубљани у којој један од дипломата ради од отварања амбасаде 2001. године – до данас.

Хрватска: Варнице између Месића и Санадера

Министар спољних послова припрема предлоге за постављање и опозив шефова дипломатских и конзуларних мисија па их доставља влади која утврђује коначан предлог и доставља га председнику Републике.

Тако је то формално решено законом и у складу с њим се и поступа, а оно што се у закону не наводи остварује се у пракси и подаље од очију јавности. Наиме, јавна је тајна да се председник државе и премијер договарају о „квоти амбасадора” које сваки од њих предлаже – а да је тако потврђује се управо ових дана када је између те двојице највиших државних функционера – Стјепана Месића и Иве Санадера – дошло до извесног политичког „искрења”, па је председник оптужио тајну службу Министарства спољних послова РХ да прати и контролише амбасадоре „из његове квоте”.

Знатан део амбасадора на ту функцију одлази због неких политичких заслуга према онима који су их одабрали. Најновији такав пример је упућивање за хрватског амбасадора у Приштину Златка Крамарића, који је био дугогодишњи градоначелник Осијека.

Припремили дописници и новинари „Политике”: Ана Оташевић (Париз), Жарко Ракић, Марина Лаловић (Рим), Владимир Јокановић (Брисел), Милан Лазаревић (Праг), Светлана Васовић-Мекина (Љубљана) и Радоје Арсенић (Загреб)