Povratak Ivice Dačića

Ako je Srbija zemlja u kojoj se političari troše brže nego baterije na jeftinim daljinskim upravljačima, povratak Ivice Dačića deluje kao scena iz filma u kojem glavni junak odbija da umre i onda kada se već gleda odjavna špica.

Mesec i po dana teške bolesti nije bio samo njegov zdravstveni bilten, već politički vakuum u kojem su mnogi već počeli da crtaju novu mapu moći, čineći osnovnu grešku i ne poznajući jedan od osnovnih zakona srpske politike: precrtali su ga unapred, zaboravljajući da on ima više života i od Hudinija i od Ace Lukasa zajedno!

Nije ovo bilo prvi put da ga otpisuju. Nije čak ni deseti. Od vremena kada je, posle 5. oktobra, neformalno preuzeo Socijalističku partiju Srbije, od koje su svi bežali kao da su crveni postali crni od kuge, Dačić je naučio ono što većina njegovih savremenika nikada nije ukapirala: kako se opstaje kad te svi vide na dnu provalije gde su te prethodno gurnuli. I kako se, kad već padaš, dočekaš na noge. Tu već dolazimo do zakona gravitacije koji u slučaju Ivice Dačića deluje u kontrasmeru: dok ga svi vide dole, on se penje gore!

Pošto je objavljena vest da se od sutra zvanično vraća u sedlo, Ivica je pozvao Sergeja Lavrova, šefa diplomatije Rusije, kako bi mu se zahvalio na pismu prijateljske podrške, dok se nalazio u jedinici intenzivne nege Kliničkog centra Srbije. Ivica je s jednim od najmoćnijih frajera svetske politike, a Lavrov to svakako jeste, nekada opušteno pušio tompuse, zavaljen u fotelju. Briga Lavrova o Ivici jeste bila kako ljudska, tako i geopolitička, jer s jedne strane Ivica ima moć da očarava strance, a s druge, to je bila svojevrsna vrsta signala da je Ivica proruski igrač. To je jedna od Dačićevih ključnih tajni. On davno koketira s Rusima, ali na njegov neodoljivi šarm padali su i evropski komesari, od zaboravljene baronice Ketrin Ešton sa kojom je pregovarao o Briselskom sporazumu, do tajanstvenih tipova svetske Trilaterale koji su boravili u Beogradu na tajnoj večeri, odmah pošto je iz Beograda odleteo Vladimir Putin, posle vojne parade koju je pratio jak pljusak. Podrazumeva se da su teritoriju u nekadašnjem SIV-u odmah obeležili i trilateralci, čije poreklo vodi ka Americi, negde u blizini sedišta CIA – zadnja pošta Lengli. Naravno da je njihov domaćin bio Ivica Dačić, koji im je održao prigodan govor. I Aleksandar Vučić je konstatovao magične moći na strance od strane druga Ivice. Ta vrsta Dačićevog magnetizma ne stiče se na visokim školama za diplomatiju, već je ona iskonska i podrazumeva nekoliko reči teško razumljivih u Srba: pragmatizam, interes i kompromis.

Zato socijalisti pod njegovim vođstvom, od 2004. godine i formalnim, kada je postao predsednik partije, nisu vraćeni na scenu velikim ideološkim zaokretima ili revolucionarnim programima. Dačić nije izašao na petooktobarsko sunce sa petokrakom, srpom i čekićem, razumevajući da nailaze godine u kojima su ovi alati nepotrebni višak sredstava za proizvodnju. Naprotiv, vratio se u igru veštinom preživljavanja i pravljenjem dilova. Valjda je tu veštinu stekao u mitskom selu Žitorađa gde je odrastao kao dečak, a u kojem su rođeni Svetlana Ceca Ražnatović i Miki Rakić, zadužen u vreme vlasti Borisa Tadića za nacionalnu bezbednost i operacije koje se nikada ne opisuju do kraja, pod šifrom „ovaj razgovor nikad nije vođen”.

Mora da u ovoj varošici postoji nekakva čarobna voda, kada su iz nje proistekli velikani folk, obaveštajne i političke misli!

Nije nemoguće, jer Dačić je od partije i samoga sebe, iako smatran reliktom prošlosti, napravio najveći apotekarsko-politički instrument u istoriji modernog višestranačja: taj neobični instrument je – tas na vagi. U Srbiji, gde su koalicione vlade često tanke kao led u proleće, on je postao faktor neizbežnosti!

Od prve manjinske vlade Vojislava Koštunica pa naovamo, Dačić je bio oduvek tu. On nije političar koji ruši mostove. On zna koliko most vredi tek kad svi drugi počnu da ga pale, a onda zovu Ivicu da postane ponton, od vlade do vlade i od koalicije do koalicije! I sve te koalicije i vlade bile su proevropske. Od obe Koštuničine, potom u vreme vlasti Borisa Tadića sa kojim se istorijski pomirio, pa do vlade u kojoj je postao premijer, posle pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine, utirući put Aleksandru Vučiću kao prvom potpredsedniku vlade, da potvrdi, a zatim proširi svoju političku moć.

Ako je Ivica prodao Vučića kršeći 2008. godine koalicioni dogovor da Aleksandar postane gradonačelnik Beograda, vratio mu je dug četiri godine kasnije. Aca mu nije zaboravio ni jedno ni drugo, kao što ni Ivica nije zaboravio ni ono dugo, ni ono prvo! Ali, vremenom su dvojica igrača postala gotovo savršeni par vladajuće koalicije, znajući, kao već iskusni mudraci, da je pametnije da budu blizu jedan drugom, nego daleko jedan od drugog!

I možda baš zbog tog razloga, dok se Dačić borio za život, počela je tiha bitka za njegovo nasleđe, u duhu stare tradicije levice, gde su frakcijski sukobi često bili žešći od ideoloških borbi sa protivnicima i gde su se međusobni obračuni vodili iza zatvorenih vrata, ali sa posledicama koje traju godinama.

Branko Ružić se u toj priči profilisao kao čovek koji ne razume trenutak. Potpredsednika SPS-a, projektovanog kao naslednika Dačića odavno su opsedale opozicione bubice, ali bi uvek bio anesteziran ponekim ministarstvom: najpre bez portfelja, zaduženog za evropske integracije, a potom prosvete, kada je dao ostavku posle strašne tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar”.

Zašto Ružić nije izabrao pravi trenutak za ponovno koketiranje sa studentima u blokadi i opozicijom, odstupajući od partijske politike i uz slanje poruka Dačiću između redova o filozofiji i Aristotelu? Naravno da Ružić nije položio Hipokratovu zakletvu, ali šta može biti motiv da ponovo napadne vladajuću koaliciju čiji je član, a posebno naprednjake, ako ne Brankova ambicija da preuzme ili podeli SPS upravo onda kada se njegov učitelj i mentor nalazio, a potom utekao sa ivice života i smrti.

Politička oceubistva jesu tradicija u Srba i svako je morao da prođe tu inicijaciju, ali je Ružićev najnoviji izlet ostavio gorak ukus, sličan borbi za porodični presto ugledne porodice Topalović.

Dok je ležao na graničnoj liniji između ovoga i onoga sveta, neki su već merili zavese i nameštaj u njegovoj kancelariji. Ali Dačićev povratak u ovaj svet nije samo pobeda nad bolešću, već i poruka svima koji su požurili da ga i politički sahrane!

Do sada je Dačić imao jednostavnu formulu sa mangupima u svojim redovima: vraćao bi nazad kosture iz SPS ormana koji bi pobegli napolje i držao ih na policama, dok ne obećaju da će da se poprave. Ružić je već imao višemesečnu partijsku suspenziju, a kako će narednih dana uslediti sednica Statutarne komisije socijalista, verovatno će se opet raspravljati o njegovom slučaju. Možda mu sledi druga suspenzija, odnosno drugi žuti karton, mada Dačić nije ni Fifa ni Uefa koji odmah posle dva žuta daje crveni. Pre nego što pozove var sobu, svakako će o tome razgovarati kako sa partijskim drugovima, tako i sa Vučićem. Možda Ružića preruši u stativu na stadionu Partizana, za koji obojica navijaju? Tako je Branko Ružić dočekao svoj politički apsurd: sada on hoda po ivici!

Trajanje i sudbina SPS-a uvek su bili prepuni iskušenja, ali dok je Dačić na nogama i ta sudbina i rok trajanja imaju neograničen rok, kao nekadašnji mesni narezak u JNA.

Jer, ako mačka ima devet života, koliko ih ima Ivica Dačić? Sudeći po svemu do sada, on ne igra po pravilima biologije, već po pravilima politike. A u toj igri, Ivica Dačić je i te kako potreban u ovom neuračunljivom svetu. Bio je prvi žandar Srbije i kod Tadića i u sadašnjoj Vučićevoj podeli karata. Aleksandar Vučić je imao dovoljnu većinu da ostavi socijaliste van vlasti, ali i on zna sledeće: moć lidera crvenih, čije bebifejs lice krije mnogo ožiljaka, sastoji se u tome da dok drži pendrek, mnogi vide njegov bežični mikrofon i početak setnog refrena: Eh, samo da mi je, da se kući vratim ranije...

I, Ivica Dačić se vratio!