Rusmo i Abdo, dva pogleda na Bosnu

„Tvrdim da ćete biti svedoci demontiranja Republike Srpske. Ona nije interes srpskog naroda u BiH. Taj narod je danas u mentalnoj i svakoj drugoj agoniji, kao zatočenik jedne skupine razbojnika”, govorio je Rusmir Mahmutćehajić 2000. godine u intervjuu novinarkama Medini Delalić i Suzani Šačić („Balkan bluz”, Sarajevo 2007).

Nedavno je u 77. godini života otišao na ahiret i pridružio se plejadi onih koji su, svaki na svoj način, doprineli rušenju SFRJ i stvaranju nemoguće države Bosne, poput Alije Izetbegovića, Adila Zulfikarpašića, Muhameda Filipovića, Omera Behmena, Hasana Čengića, Alije Isakovića, Atifa Purivatre, Nijaza Durakovića, Džemaludina Latića, koji su se međusobno razlikovali, ali su bili intelektualci, i još više muslimani/Muslimani/Bošnjaci. Mlađoj generaciji i u bošnjačkim kantonima i u većem entitetu, pogotovo u Srpskoj i Srbiji, Rusmir Mahmutćehajić bio je manje poznat nego ostali, ali, bar za sebe, bio je u svemu ispred svih. Govorio je da je „prvi predložio formiranje SDA”, „jedini upozoravao da će biti rata”, „najviše ubeđivao Aliju da Bosna mora ostati unitarna država”, a onda demonstrativno sve napuštao zato što nisu slušali najpametnijeg. Cenili su ga, ali niko koliko on sam sebe. Bio je inženjer, a bavio se teorijskom fizikom, teorijom književnosti, filozofijom. No, kako je izgledao produkt tog renesansnog obrazovanja svedoči njegovo identitetsko određenje bosanskih muslimana.

„Bosanski muslimani su svoj identitet imali kao ateritorijalni identitet. Bosna je naš zavičaj, ali Bosna nije naša nacija, nacija-država. Mi smo mogli živeti kao bosanski muslimani u istom selu s bosanskim katolicima i pravoslavcima i najedanput se među nama javlja misao da mi treba da imamo svoju teritoriju. Ta misao je suprotna našem povesnom iskustvu. Naši preci nisu živeli s katolicima i pravoslavcima zato što nisu imali drugi izbor, živeli su zato što je to deo njihovog identiteta. Bosanskomuslimanski identitet nije bio teritorijalizovan. Kada hoćete drugačije, Bosna ne može opstati. Ideja muslimanstva kao teritorije i države, pretvaranje muslimanskog zajedničarstva u autokefalnu crkvu, temeljni izvor nalazi u indopakistanskoj povesti.”

Kakav kalambur starih ideja u novom ruhu! U prvoj polovini citata Rusmir-efendija promoviše panislamističku koncepciju Bosne kao samo dela svetske umme od Maroka do Indonezije. U nastavku on muslimansko „zajedničarstvo” s katolicima i pravoslavcima predstavlja kao njihov slobodan izbor, a zapravo je osmanski okupator islamizovao hrišćane po gradovima, dok su ostali kao kmetovi kulučili po selima. „Zajedničarstvo” muslimana sa sirotinjom rajom ogledalo se u nametima, ukopavanju crkava, dervšimi itd. Šta će im etnička teritorijalizacija kad je sva zemlja u Bosni begovska?! Najzad, pakistansko-indijsko iskustvo je poučno za BiH, i zašto ne razdvojiti dve strane nakon toliko sukoba. Još jedna potvrda da je Alija bio za podelu, i još jedno nebulozno objašnjenje zašto je jedinstvena BiH prava stvar.

Nasuprot Mahmutćehajiću, negde u isto vreme pesnik Abdulah Sidran rekao je: „Bošnjački narod je negde grdno pogrešio, a ja nažalost ne znam da vam kažem ni kada ni u čemu.” Sidran se i van granica Bosne proslavio scenarijima za Kusturičine međunarodno proslavljene filmove. Lucidni Abdo bio je jedan od malobrojnih bošnjačkih intelektualaca koji su imali i pameti i hrabrosti da javno priznaju grdnu kolektivnu grešku. Velika većina ostalih za sve vlastite greške okrivljuje listom sve Srbe – i one u Bosni i one u Srbiji i Crnoj Gori, i u dijaspori – Srbe kao Srbe. Sam Sidran ni u toj prilici, a ni kasnije, nikad nije identifikovao tu grdnu grešku, iako je znao koja je, a niko posle njega nije krenuo njegovim tragom da je otkrije.

Dva izuzetka su Sulejman Tihić i Sabina Silajdžić. On je, kad se kao predsedavajući Predsedništva BiH usudio da kaže da bi trebalo čuti i šta druge strana kaže, doživeo medijski linč. Ona, profesorka Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, kad je podsetila da su Bošnjaci odbijali sve sporazume koje su nudili Srbi, okružena je medijskom ćutnjom. Taj deo istorije u kojoj su Muslimani napravili „grdnu grešku” ignorišući volju ustavno ravnopravnog srpskog naroda i izazvali rat koji će izgubiti, Bošnjaci su zakopali dva metra pod tabutom na mezarju na šehidskom groblju na Kovačima. U nju se ne dira i retki su bošnjački autori koji se usude. Ali to onemogućava i njima i celoj BiH da mrdnu dalje od lošeg početka devedesetih.

Možda je Sidran mislio i na prethodnu „grdnu grešku” kad su muslimanski intelektualci krenuli za verskim fanatikom, koji je crno na belo naumio da da reislamizuje Muslimane, potom islamizuje i ostale, te od Bosne napravi džamahiriju. Kako da se nisu ugledali na svoje velikane Emira i Mešu, nego pošli za piscem Islamske deklaracije i njegovom robijaškom halkom? Kako piše dobro upućeni novinar Adnan Buturović, u „prostoru blizu hotela ’Evropa’ još pre ’90. redovno su se sastajali oni koji nikad nisu ni ulazili u džamiju i oni koji iz džamije nisu nikad ni izlazili”. Jedni su dolazili iz CK, a drugi iz IVZ-a. Jedni su sanjali nacionalnu državu, a drugi panislamsku.

Među njima nije bio Rusmir Mahmutćehajić, jer je živeo Osijeku i predavao na tamošnjem sveučilištu. Našao se tamo otkako je preskočen u toku pripreme Sarajevskog procesa Iztebegoviću i ostalima... U istom intervjuu, on tvrdi da je nadmudrio islednike, a ubedljivija verzija ukazuje da ga je spasao Nijaz Duraković, njegov zemljak, vršnjak, prijatelj i saborac, kao dobrovoljac u palestinskom kampu za terorističku obuku u Siriji. Komunistička vlast je obojici halalila mladalačku avanturu jer je Jaser Arafat bio Titov nesvrstani prijatelj i SFRJ nije imala diplomatske odnose s Izraelom. Po povratku s Bliskog istoka, gde je Rusmir izgubio oko, njihovi putevi se razilaze. Nijaz se ubrzano penje ka vrhu kompartijske hijerarhije, a Rusmir se okreće islamu i približava Aliji. Od starog prijateljstva ostala je solidarnost u nevolji. Na Nijazovu intervenciju, Rusmir biva sklonjen u Hrvatsku da bi se vratio u Sarajevo na vreme da se uključi u muslimanski deo nove tranzicione vlasti.

Već na početku uvodnog pitanja, Medina i Suzana kažu „Kao član najužeg nacionalnog i državnog vođstva učestvovali ste u donošenju najvažnijih odluka koje se tiču sudbine Bošnjaka i države BiH”. On, međutim, nije bio ni u robijaškoj halki, jer ga je bivša vlast diskretno amnestirala, ni u rukovodstvu SDA, jer su mu tamo neki smetali, a funkciju potpredsednika vlade obavljao je kratko jer mu opet nešto nije odgovaralo. I svakom odbijanju i ostavci prethodio je dugi razgovor s Alijom. Neslaganja i ubeđivanja, o čemu je Mahmutćehajić rado potanko govorio i pisao, Izetbegović baš i ne toliko, valjda mu je trebalo kao ilustracija kako je s Alijom bio na per tu, da je mogao da ga kritikuje, bio mu blizak i ravnopravan, čak „najbolji prijatelj”. A pošto nije bio u vlasti i nije ga mogao omesti u političkim naumima, Aliji su godili dugi i neproduktivni egleni u kojima je kod obrazovanijeg sagovornika proveravao svoje naivne megalomanske zamisli. Nasuprot sviti Alijinih evet-efendija, koji su kadili svaku Alijinu grešku, i Sidrana, koji se ustezao da tu grešku otkrije, Tihića i Silajdžićeve, koji su ućutkani, Rusmiru ništa nije valjalo što su drugi radili.

Već kod predstavljanja sagovornika Medina i Suzana ga opisuju: „Ima aristokratsko bledo lice i držanje. Priča bez zamuckivanja prijatnim glasom i ujednačenim tempom. Tokom kratkog dogovora o temama i pitanjima, iz Begove džamije čuje se akšamski ezan. A on će: ’Odslušaćemo ezan, a onda razgovarati. Mogao bih da slušam ezan po hiljadu puta.’” Za neupućene, ezan je naprosto kuisanje mujezina s minareta koje je snimljeno na traku i preko pojačala se automatski pušta u određeno vreme kao poziv na molitvu. A pošto se unapred zna kada, ozbiljni vernici i ne zakazuju sastanke baš u to vreme. Bilo je, dakle, u tome dosta poze, kao i u tamnim naočarima, štapu ili pratnji, u čemu je, čini se, oponašao legendarnog šejha Jasina, ideologa Hamasa, koji je izgubio vid u ratovima protiv Izraela.

Uprkos slabovidosti, Mahmutćehajić je napisao više knjiga, među kojima i o temi na kojoj su se, po nepisanoj obavezi, ogledali najistaknutiji bošnjački nacionalci: Andrićeva islamofobija. Osnovao je i uređivao „Forum Bosnia”, časopis u kojem je objavljivao i srpske autošoviniste. Dok je on sklapao oči, Željka Cvijanović, jedna od „razbojnika koji srpski narod drže u mentalnoj agoniji”, predložila je Bećiroviću i Komšiću da Predsedništvo BiH Muslimansku braću proglasi terorističkom organizacijom. Kako da odbiju pred zapadnim svetom u koji se uzdaju, a kako da prihvate kad su Mladi muslimani nastali kao afilijacija Muslimanske braće, iz koje su se ispilili Alija i kompanija?

Tražili su da se odloži i zaboravi.

*Profesor

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista