Uzimala-davala

Ovih dana „Trezor“ je podsetio na to kakvi su nekad bili odnosi između televizije i politike. Prikazujući epizodu serije „Vreme televizije“ o početku sedamdesetih prošlog veka, vratila je u doba kad se „novinarska neposlušnost“ dramatično odražavala na sudbine i karijere. Tadašnja glavna i odgovorna urednica Veroslava Tadić govorila je o nastojanjima da se informativni program profesionalno uzdigne i osamostali od partijskih direktiva, o iskušenjima redakcije da se odupre nalozima partijskih komiteta, o danima posle „Titovog pisma“, kad se uredničkim ostavkama „denfovalo“ nezadovoljstvo državnih funkcionera komentarima u „Dnevniku“.

Danas ima više od ondašnje jedine partije i nema tako neposrednog stranačkog uticaja na nacionalnu televiziju. Pojedini političari i političke grupe i sada se ljute na rad medija, prigovaraju javnom servisu zbog sopstvene zapostavljenosti ili favorizovanja drugih. No takvi pritisci sa suprotstavljenih strana drže program u ravnoteži. Važeći zakoni štite Radio-televiziju Srbije kao nestranačku instituciju, medijska sfera je, formalno bar, uređena tako da se stručna tela brinu o regularnosti delovanja i o zaštiti opšteg interesa. Nije baš sve smišljeno i ostvareno najbolje, ali mehanizmi za promenu propisa i usavršavanje sistema postoje.

To što nema otvorenog mešanja dnevne politike u dnevni TV program ne znači da je uspostavljen trajan mir. Došlo je, naime, i do promene smera uticaja.

Dovodeći nedavno u pitanje svrsishodnost direktnih prenosa sednica Narodne skupštine, RTS je pokrenuo novu političku buru i partijska sporenja za i protiv. Neke partije su najavu ukidanja prenosa doživele kao ucenu – pa su ucenile ostale poslanike nastavkom rada TV kamera kao uslovom za nastavak svog rada. Tako su TV prenosi za odnose među strankama postali prvorazredno političko pitanje, a direktor RTS-a čest sagovornik predsednice Skupštine.

I taman kad je izgledao da je zajednička radna grupa došla do prihvatljivog rešenja, RTS je ponovo otvorio igranku. Od prvobitne argumentacije koja se ticala njegovih poslovnih interesa, vremenskih mogućnosti, troškova, finansijskih gubitaka… okrenuo se sadržaju prenosa, dakle političkom domenu. Direktor RTS-a pozvao se na interese građana čiji novac ne treba da se troši na prenose zasedanja na kojima se ne donose zakoni, gde se govori van dnevnog reda, gde se poslanici tuku i vređaju, gde se propagira govor mržnje i vrše krivična dela… – i odlučio da prenose obustavi. Pa, pošto mu je posle samo nekoliko sati iz Skupštine javljeno da je tamošnji incident, uzet kao povod direktorove odluke, donekle izglađen, RTS se predomislio i poručio da odluka od pre nekoliko sati „puj-pike ne važi“.

Mnogo je stvarnih i ozbiljnih razloga da se promeni sadašnja praksa u TV tretmanu Skupštine u kojoj ima i krvi, i suza, a najmanje znoja od smislenog rada. Ali bi RTS to pitanje morao da reši principijelno, s doslednim stavom o svojim mogućnostima, potrebama i obavezama. Ovakvo „uzimala-davala“ em deluje neozbiljno, em uvlači javni servis kao aktivnog igrača u ionako jalove, zamorne i skupe političke zavrzlame.