Prednost stripa je u tome što ne obuzdava maštu

Francuski institut u Srbiji organizuje 18. književne susrete „Molijerovi dani” od 11. do 26. maja u Beogradu i u nekoliko gradova Srbije. Gostovaće Benoa Peters, Valeri Levi-Susan, Karol Fiv, An-Gael Balp, Paskal Delpeš, Nevenka Balanesković. Biće priređen i Salon frankofone knjige, sa pratećim programom (razgovor o audio knjigama, promocije), kao i tradicionalna nagrada studenata romanistike, popularni „Srpski Gonkur”.

Ovogodišnji festival biće u bojama životopisa velikana 20. veka, pre svega zahvaljujući gostovanju Benoa Petersa, biografa, esejiste i strip-poete. Srpska publika imaće privilegiju da upozna tek neke od brojnih stvaralačkih dimenzija ovog svestranog autora. Kao životopisac, predstaviće biografije Žaka Deride i Šandora Ferencija. Kao strip-autor, predstaviće serijal „Opskurni gradovi”. Kao teoretičar stripa govoriće o Eržeu i njegovom junaku Tintinu.

Pisati biografiju velikana, kakav je Žak Derida, zahtevalo je sigurno veliku pripremu. Da li ste se osetili pozvanim da pišete o njegovom životu? Koja je bila Vaša vodilja kroz šumu arhiva, razgovora, prepiski?

Takvo pitanje zahteva dug i pažljiv odgovor, koji mogu samo da skiciram u okviru ovog razgovora. Godine 2007. projekat pisanja biografije Žaka Deride nametnuo mi se kao očigledan izbor. Njegovo delo me je fasciniralo još od mladosti; nikada nisam prestao da ga čitam. Imao sam sreću da upoznam izuzetnu intelektualnu živost Pariza sredinom sedamdesetih godina. Pratio sam predavanja Barta, Fukoa, Lakana, Deride... To me je zauvek obeležilo.

Tokom tri godine predano sam posvetio najveći deo svog vremena tom projektu, uz istraživanje ogromne arhivske građe, kroz razgovore sa ljudima koji su ga poznavali. Nisam želeo da napišem filozofski esej prerušen u „intelektualnu biografiju”, već pravu biografiju. Trudio sam se da prikažem ne samo Deridinu ličnu putanju već i svetove u kojima je živeo: Alžir njegovog detinjstva i adolescencije, Pariz njegove mladosti, Sjedinjene Države gde je doživeo veliki uspeh, njegova brojna putovanja. Naravno, filozofija je veoma prisutna u mojoj knjizi, ali nikada u obliku teorijskog izlaganja. Pre svega me zanimaju njegova čitanja i uticaji, nastanak njegovih dela, kao i burne reakcije na njih. Pripovedam i o borbama koje je vodio, naročito na političkom planu. Knjiga je namenjena svim obrazovanim i radoznalim čitaocima, a događaji iz njegovog života nipošto ne predstavljaju konačno objašnjenje njegove misli. Pojmovi istine i porekla, uostalom, spadaju među one koje je Derida neprestano dekonsturisao, da upotrebim jedan od njegovih ključnih pojmova.

Kakvu ste o njemu sliku stekli kad ste ga upoznali?

Ta slika me nikada nije napustila i gotovo me je vodila Iako nije hagiografska, moja biografija u velikoj meri počiva na empatiji. Nisam želeo samo da opišem njegov životni put, već sam pokušao da ga razumem. Prikazao sam Deridu kao krhkog i nemirnog čoveka, osetljivog i lirskog, koji je sanjao da bude pisac barem koliko i filozof. Mnogi ga doživljavaju kao hladnog, tehničkog, pa čak i nihilističkog mislioca, što mi se čini duboko pogrešnim.

Gde izvire vaše zanimanje za Šandora Ferencija, mađarskog lekara koji je živeo u Budimpešti i nije bio samo vrsni psihoanalitičar, već jedan od najizuzetnijih zagovornika frojdovske doktrine? Da li je bilo teško zaći u oblast psihoanalize?

Rođen sam 1956, predavao mi je Rolan Bart, dakle nije čudo što sam se formirao u intelektualnoj klimi, u kojoj je psihoanaliza bila veoma prisutna. Redovno sam odlazio da slušam seminare Žaka Lakana. Za Ferencija sam se posebno zainteresovao 1992. godine, kada je objavljen prvi tom njegove prepiske sa Frojdom. Ta ogromna prepiska najintimnija je koju je Frojd vodio, kao neumoran i izuzetan epistolograf. U njoj se prate previranja psihoanalitičkog pokreta od 1908. godine, ali i potpuno preplitanje ličnih i profesionalnih odnosa.

Nakon susreta sa Frojdom, Ferenci je vrlo brzo postao izuzetan terapeut (Frojd ga je smatrao boljim analitičarem od sebe), ali i sve smeliji teoretičar. A njegov život je krajnje romaneskan: upravo to me je najpre podstaklo da napišem ovu knjigu. Ona nije ni teorijski esej (za to ne bih imao potrebni legitimitet), niti klasična biografija (jer je previše izvora nestalo), već pre portret. Dela posvećena Ferenciju uglavnom su bila namenjena profesionalcima u psihoanalizi. Moja knjiga je pre svega pripovest, koju sam želeo da učinim što pristupačnijom.

Baviti se danas Ferencijem znači suočiti se sa gorućim savremenim temama, naročito sa uticajem seksualnog zlostavljanja na decu. Pre svih, Ferenci je ozbiljno shvatio empatiju i brigu; njegov pristup ulozi analitičara danas mi deluje aktuelniji nego ikada ranije.

U okviru svoje posete Srbiji, predstavićete se i kao scenarista čuvene strip-serije „Opskurni gradovi”, čiji su osnovni elementi arhitektura, sećanja, misterije… Kako je saradnja sa crtačem Fransoa Skuitenom na ovom serijalu uticala na Vaše prijateljstvo i razvoj Vaših kreativnosti?

„Opskurni gradovi” su pre svega priča o jednom prijateljstvu i saradnji. Fransoa Skuiten i ja upoznali smo se kada smo imali 12 godina. Bili smo u istom razredu tri godine, on je neprestano crtao, ja sam voleo da pišem. Kada smo ponovo uspostavili kontakt, Fransoa je crtao više nego ikada: sa nekoliko mladih autora pokušavao je da prodrma belgijski strip koji je postao uspavan. Ja sam pak završavao studije filozofije. Ali ono do čega mi je najviše bilo stalo bilo je pisanje. Želja za saradnjom pojavila se kao nešto prirodno.

Već sam bio fasciniran temom grada. A arhitektura je bila u srcu Skuitenovog crteža. Njegov otac, brat i sestra bili su arhitekte. Izrodio se univerzum „Opskurnih gradova”. „Otkrili” smo taj svet tako što smo polako izmišljali zajedničku teritoriju. Serijal se kroz albume osvrće na razne arhitektonske stilove kao što su art-nuvo, art-deko, stilove arhitekata Orte, Le Korbizjea… A potom i na stilove drugih epoha… A naš glavni lik definisan je kao „urbatekt”: on je istovremeno arhitekta i urbanista.

Obojica smo deca gradova. Brisel nas je obeležio svojom haotičnom gradnjom, ali i snažnim prisustvom secesije i misterijom Palate pravde. Pariz, gde sam rođen i gde živim, takođe je bio presudan. Ali mnogi drugi gradovi su nas impresionirali i mi smo ih iznova stvarali, pretvarali ih u okruženje naših fikcija. To je jedna od prednosti stripa: ne obuzdava maštu.

Vaše učešće na Molijerovim danima ne bi se moglo zamisliti bez razgovora o čuvenom strip-autoru Eržeu. Kao veliki poznavalac ovog crtača i scenariste, razgovaraćete sa srpskom publikom o njegovom junaku Tintinu. U čemu je tajna Tintinove popularnosti?

Tintinove pustolovine mogu da se čitaju i ponovo čitaju u svim uzrastima. Erže je oduvek želeo da ga dete može razumeti, pa je težio suštini kada je reč o crtežu – čistoj liniji. Njegovi albumi stalno iznova nude iznenađenja, kako u dijalogu, tako i u crtežu, i duboko se urezuju u pamćenje.

Kao precizna hronika 20. veka, ova dela uspela su da steknu pravu dimenziju bezvremenosti. Pravo je čudo što „Pustolovine Tintina” i dalje intrigiraju, ako se ima u vidu koliko su vezane za nekadašnje događaje. Na primer, može se tačno datirati radnja „Plavog lotosa”, koji opisuje događaje iz kinesko-japanskog rata sredinom tridesetih godina, a ipak je knjiga i danas čitljiva za decu. To je verovatno jedna od odlika pravih klasika: Molijer je u potpunosti prožet svetom Versaja; mnoge aluzije su zasmejavale njegovu tadašnju publiku, dok nam danas izmiču, ali njegove drame time nisu postale nerazumljive. Kao Molijer, Erže je stvorio galeriju nezaboravnih likova: od Dipona do kapetana Hadoka, od Kastafiore do profesora Turnesola.

Da li ste već boravili u Srbiji i da li ste imali prilike da se upoznate sa nekim od srpskih autora?

Od autora najbolje poznajem Enkija Bilala, koji već dugo živi u Francuskoj, ali koga smatram nerazdvojivim od Srbije. Proveo sam u Beogradu tri dana, 1976, sa svojom tadašnjom saputnicom, fotografkinjom Mari-Fransoaz Plisar, stopirali smo kroz Jugoslaviju. I evo nakon pola veka dolazim ponovo!